Sve kuhinje su dobre sem njihove

U lobiju zgrade 1080 Kingston ulice, sedi žena. Već na prvi pogled vidljivo je da i pored visokih štikli nije uspela da nadoknadi desetak centimetara visine. Osim toga tu je i to ćelijsko skupljanje, koje je u potaji, bez njenog odobrenja radilo na tome poslednjih četvrt veka, koliko je u penziji.

Iz fotelje viri samo njena kosa, kratka, kovrdžava i seda. Sedela je sa laktovima naslonjenih na torbicu u krilu i cipelama lupkala po podu. Ne od nervoze, već zato što je to isto radila njena omiljena glumica Zaza Gabor dok je u jednoj sceni filma čekala da se pojavi Mr. Heston.

Sa svojih devet muževa bila je nedostižna za nju. Jedino u tome Zaza joj nije bila ideal. Nije joj zamerala. Nije krivila Zazu Gabor to što je ona imala samo jedan brak. Nekada, i to na kratko.

Ako pod tim podrazumevamo, za nju dugih, nezaboravno neprijatnih sedam meseci. Kao da u tebi vidim Zazu, govorili bi joj oni malobrojni koji su nekim slučajem poznavali obe.

Čeka drugaricu sa devetog sprata. Uvek sa urednom frizurom, manikirom i u odeći pastelnih boja. Obe su mogle sebi da priušte lepu odeću.

Na prstima obe ruke je po jedan prsten, na nekim po dva, kao da se plaše da ih sve ostave same, bez nadzora prstiju tamo u stanu, u kome živi sâma. Kao da će možda izazvati požar, udarati glavama po zidovima ili slušati preglasno muziku i komšijama dati priliku da i oni jednom u životu pozovu broj 911.

Bilo bi užasno da ih tamo ne zateknu kada se vrate posle ručka. Iako su sve stvari u stanu bile osigurane, što ih košta 48 dolara mesečno, ta emotivna vezanost sa prstenjem ne bi mogla da se proceni.

Bili su to njihovi kućni ljubimci koje izvode na ručak.

Iz lifta se pojavljuje „4x4 voker” u čijem sedištu leži torbica, a ubrzo i njena drugarica, pre nego što se zatvore vrata lifta. 

To je žena visokog ali ne i vitkog stasa, koja bi ako stane na voker mogla da zavrne sijalicu na plafonu lobija. Ali, ona nikada nije radila poslove koji nisu bili namenjeni njoj. Ni sam voker ne bi prihvatio nekoga na sedištu koji nije u stanju ni da hoda bez njegove pomoći.

Sada je njen red da pozove taksi koji će da ih odveze u restoran „El Catrin”, u Destilery District-u, na tako baju. Obožavaju tako baju.

Sve su kuhinje dobre sem njihove. Smejale bi kada bi ih neko pitao koji je njihov omiljen recept. Ručati u restoranu, njihov je omiljeni recept. Zašto nas dve ne kuvamo bar za sebe? To pitanje sebi nikada nisu postavile. Neko je zasigurno ugradio kuhinjske elemente greškom u projektovanju enterijera. Tako su razmišljale.

Samo jedna jedina izuzetna situacija mogla bi da odloži njihov zajednički ručak. Naravno o toj situaciji ne žele ni da razmišljaju, iz čisto praktičnih razloga: To je u rukama onog iznad nas, tako bi govorile. On ima jače argumente od naših. Kao svaki nebeski menadžer, uostalom.

Ono važnije što ih čini bliskim je osećaj da su obe u neku ruku istorijske ličnosti. Ako se uzme u obzir da im pamćenje doseže do vremena kada je York dobio novo ime – Toronto. To je, kako god da se meri, već postalo deo istorije.

Obe smatraju da imaju dvojezična tela, što bi malo ko razumeo, zato to i nisu posebno isticale. U tom njihovom levom delu tela, onom sa srcem, govorio je njihov maternji jezik, u desnom engleski. U jednoj usađen portugalski, u drugoj nemački.

Levi deo tela koristile bi uglavnom dok bi pevušile pod tušem, ili pri čitanju računa koje bi poštar pred kraj meseca ubacio kroz prorez u vratima, u vreme omiljene tv serije.

Kojim su delom tela tada razmišljale, tu ne bi trebalo da bude bilo kakve sumnje.

U lobiju, u ugrađenom kaminu igra ugodna vatra.

Žena u fotelji sa laktovima na torbici, povijena netremice gleda u tu vatru u kamina. Lupka cipelama o pod. Sa kućnim ljubimcima na prstima.

Torbica na njenim kolenima je torbica sa ljubimcima njene drugarice. Pazi na njih, dobacila joj je pogledom iz ambulantnih kolica, sa maskom za kiseonik na licu. Ako se ne vratim, iz nekog višeg razloga.

Lift sa znanjem francuskog jezika

Dva su lifta u zgradi broj 1080 u ulici Kingston. Jedan od njih ne progovara. Ako se izuzme ono „bing” koje otvora vrata lifta. Svejedno mu je gde se nalazi. Takvog je karaktera. Drugi je sa znanjem francuskog jezika. French speaking elevator.

Na željenoj destinaciji, ljubazni ženski glas, objavi broj sprata sa: Neuvième étage. Deveti sprat.

Nikada prekornim tonom, iako zbog mene samog spušta i vuče lift po desetak puta u toku dana. Totalno nerentabilna vožnja.

Merci beaucoup, zahvalim se.

Nisam ja ingrat, naravno.

U lobiju ispred liftova, stojim sa kutijom koja miriše na picu.

Nikad ne kažem: Šta je to danas sa liftovima? Je l’ danas neki praznik? Čekam već pola sata. Onda se baš načekam.

Oni to vide, jer kamera u lobiju snima samo one koji samo to i rade: Čekaju. Ako se to može smatrati da je neki rad. Tada uključe najsporiju moguću dopuštenu brzinu motora. Zato ćutim. Onda, onako kao znatiželjno, pritisnem dugme sa strelicom uperenom u plafon, sa pogledom punim divljenja za izum kakav je lift.

Desi se da iz lifta istrče ona dva buldoga sa šesnaestog sprata. Onda se sklanjam u stranu. Ne ulazim odmah. Oni iza sebe ostave mirisne oblačiće. Posebno onaj sa jednim zelenim okom. Namerno.

I to samo onda ako baš mene ugledaju kada se otvore vrata od lifta. Ja njima ne vraćam na isti način. Samo im isplazim jezik. I uđem u drugi lift.

Sa malo inata u osmehu. Kao i oni. Prvi su počeli. A onda sam na internetu pročitao da psi i ljudi ponekad poprime jedan od drugog neke karakterno interesantne osobine.

Miodrag Topić, Toronto, Kanada