Titove vrline i mane

Svojedobno sam u Briselu imao zanimljiv razgovor s Valerijem Žiskar d’Estenom o Titu. Nekadašnji predsednik Francuske vodio je komisiju Evropske unije koja se bavila izradom mogućeg ustava EU. Tada sam pratio tu aktivnost i prisustvovao otvorenim sastancima te komisije u biblioteci Solvej, kada sam spontano upoznao D’Estena.

Čuvši da sam Srbin, malo se snebivao da izrazi svoje divljenje prema Titu, koji je jedini od svih državnika u Evropi uspeo da bude izabran za doživotnog predsednika a da ne bude diktator. Takođe, da Titu dođe toliko mnogo ljudi na sahranu i oda počas – što je Žiskar učinio 1980. godine. Rekao je pomalo dvosmisleno: Mi u Francuskoj i u SAD najviše što možemo je da osvojimo dva mandata, a maršalu Titu je to uspelo sedam puta. Učtivo sam se izvinio D’Estenu i napomenuo da greši i da Tito nije bio doživotni predsednik SFRJ. Ispričao sam mu anegdotu kako je to bila prva ideja kad su tadašnji pravnici oblikovali odgovarajući član, ali da je ona evoluirala u formulaciju „predsednik bez ograničenja mandata”, jer je neko rekao da može da se protumači kako oni određuju koliko će vremešni predsednik da živi, što bi bilo nezgodno, itd.

Ta delikatna i za mnoge briljantna formulacija (ujedno oportuna) može se videti u članu 333. Ustava SFRJ iz 1972. godine.

Nekadašnjem predsedniku Francuske ova anegdota se dopala i verovatno smo zahvaljujući i tome više puta prigodno razgovarali.

Zanimljivo je ponovo videti članove 333. i 334. Ustava SFRJ. Odista, bilo je u tom tadašnjem idolopoklonstvu i neke forme demokratije. Odredbama se davala uslovna mogućnost da predlog daju republike i pokrajine, tada se glasalo tajno i bila je potrebna većina prisutnih delegata u skupštini.

Ovo na neki način činjenično opovrgava potonje tvrdnje o uzurpaciji vlasti i diktaturi. S istorijskog stanovišta i iz tadašnjih okolnosti može se smatrati da je reč o specifičnom vrednosnom sistemu, koji se veoma razlikovao od pređašnjeg, kao i sadašnjeg. Glavna razlika se ogledala u odnosu na shvatanje i tretiranje uzročno-posledične veze predominantnog oblika svojine (privatna-državna) i odnosu prema buržoaziji (klasnom neprijatelju), pre svega srpskoj (kao hegemonskoj, a delom tendenciozno i narodu kao najbrojnijem).

Povodom nekih napisa i komentara u vezi s Titom povodom 40 godina od njegove smrti, može se dati više individualnih objektivnih opaski poput ove D’Estenove.

Među njima su u velikoj meri objektivizirane činjenice da je Tito umeo da vlada na razne načine (čak i drastične) i da svoju vlast održi mnogo godina.

Imao je i veštinu ophođenja s ljudima u širokom dijapazonu i vešte saradnike koji su mu u tome pomagali. Stvaran je utisak da brine o svima i svakome. Da će biti bolje svima koji ne skreću s njegovog puta.

U doba njegovog predsednikovanja većina ljudi je postepeno živela sve bolje, a manji deo privilegovano, po kriterijumima većih ili manjih posebnih zasluga. Međutim, određeni privid zadovoljstva, blagostanja i opšte uspešnosti i napretka ostvarivan je veštim obezbeđivanjem relativno povoljnih inostranih kredita, odnosno inostranom akumulacijom.

Pri objektivnom ocenjivanju rada, dela i privatnog života Josipa Broza Tita, kao i za svakog čoveka i državnika, valja razlikovati određene periode i faze uspeha i grešaka, pogotovu dalekosežnijih. Za Tita valja posebno razdvojiti one periode kada se u njegovo ime, ali bez njegovog stvarnog i suštinskog upliva, odlučivalo. Po tezama upućenijih, već od kraja šezdesetih godina (Tito je imao oko 70 godina) u Titovo ime odlučivalo se za razne tuđe račune. Pritom su posebno zanimljiva ogrešenja o srpske interese, kao i određena politička autocenzura i konformizam.

Za mlađe generacije koje nisu bile svesni savremenici Tita, bitno je da se zna da je Tito, kao i svi državnici i ljudi, imao vrline i mane. Da su vrline za većinu ljudi koji su tada živeli nadmašivale mane. Zato nema potrebe da se Tito naknadno veliča i proglašava za sveca, a još manje da se omalovažava.

Magistar ekonomskih i društvenih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista