Puna usta demokratije i – utopija

Grčko ostrvo Milos. U svetu poznato po „Miloskoj Veneri” koja je izložena u pariskom muzeju Luvr. Ostrvo Milos je zapadno od onog famoznog ostrva Santorini. Milos je idealan za malo starije ljude. Za one koji mrze svetinu. Gungulu. U poslednji čas pre zalaska sunca stigosmo u Plaku. U kafansku baštu „Utopija”. Imadosmo sreće. U prvom redu ove kafanske bašte, odakle pogled puca na azurnoplavo more, bejaše samo još jedan prazan sto.

Pobožno ćutimo i kao na nekoj svečanoj ceremoniji ispraćamo sunce koje je već skoro dopola zašlo iza brdašca. Grčka, ponos svih ljudi. Posebice nas sa Balkana. Antička Grčka. Filozofi. Filozofske škole. Aristotel, Platon, Sokrat… Čak i ime evropskog kontinenta istorijski nam stiže od mlade i zgodne grčke devojke po imenu Evropa. U koju se zaljubio, mada već oženjen (žena mu se zvaše Hera), niko drugi nego bog munje – Zevs.

Neprestano nam političari sveta pričaju raznorazne priče o – demokratiji. Puna im usta demokratije. Demokratija je upravo ono kako je mi zamišljamo i primenjujemo, ponavlja osiono zapadni „neoliberalni kapitalizam”. Udarajući pritom bez prestanka packe i naročito deleći „demokratske lekcije” zemljama centralne i istočne Evrope. Ne znam šta bi im o njihovom tumačenju demokratije („demos” – narod, „kratein” – vladati), rekli, da su kojim slučajem živi, Aristotel i Platon.

Aristotel, koji je smatrao da u demokratiji vrhovnu vlast ima slobodna i siromašna većina. A Platon, da demokratska vlast nastaje onda kada siromasi pobede, druge proteraju, a sa ostalima podele vlast i građanska prava. Danas često ponavljamo matricu da je demokratska država ona koja je dobra za svoje građane. Da demokratska država donosi i usklađuje zakone s voljom i potrebama svojih građana.

Kao i to da stabilna demokratija zahteva vladavinu zakona u kojoj je ustav najvažniji akt i gde su svi građani jednaki pred zakonom. Sve je to lepo i fino napisano – na papiru. Međutim, u ljudskoj praksi je primetno da najmoćnije svetske sile neretko tumače demokratiju onako kako im to odgovara u određenom političkom trenutku i njihovim interesima. Čak se dogodilo i da je pod plaštom „demokratije” i duži vremenski period, čak devetnaest država pod okriljem noći (baš demokratski i hrabro), iz aviona, bombama sa uranijumom, bombardovalo Srbiju.

S druge strane, opet, nikome zasad nije jasno kuda ide i dokle će nas dovesti profit-aždaja zvana „neoliberalni kapitalizam”. Ono što je vidljivo čak i golim okom – reč je o području bivše Jugoslavije – jeste to da je gotovo nestao veliki broj fabrika iz Titove epohe. Zašto? Zato da bi neoliberalni kapitalizam naturio svoja nemilosrdna pravila igre i brzog zgrtanja novca s leđa vrlo jeftine radne snage.

Moglo bi se pisati, i nikad sve do kraja reći, o brojnim fabrikama bivše SFRJ koje su unepovrat nestale. „Bagat”, „Jugoplastika”, samo su one za koje znamo, recimo, u Hrvatskoj. A gde su tek nestale, razvaljene, i od divljeg kapitalizma za samo „jedan evro” kupljene i naprosto progutane fabrike po ostalim jugoslovenskim republikama, sada samostalnim državama? Ko je taj ko im je zauvek ugasio svetlo?

Naviknut u doba „samoupravnog socijalizma” da se država brine o njemu-radniku, te da ga, baš kao prava majka, a ne kao maćeha, brižno vodi za ruku, naš čovek je sad prisiljen da bukvalno (ras)prodaje svoju radnu snagu i svoj um. Ili u svojoj matičnoj zemlji, ili, pak, u nekoj na evropskom Zapadu, gde će, iskreno se nada, biti bolje plaćen. Pritom sasvim zaboravljajući da su u zapadnim zemljama „neoliberalnog kapitalizma” kirije za stanovanje enormno visoke.

Ako čoveka išta opameti, onda bi to trebalo da bude – virus korona. Normalno bi bilo da čovek postane bolji, pametniji i duševniji, kad izađe kao pobednik protiv ovog po njegov život vrlo opasnog i nevidljivog neprijatelja. Da kapitalisti ne misle neprestano, duboko egoistički, samo na svoje džepove i profit, nego da pomisle makar malo i na uslove rada, plate i životni standard radnika koji za njih rade.

Zatvoreni u svoje kuće i stanove, imamo sad zaista napretek vremena da razmislimo, između ostalog, i o našem odnosu prema prirodi. O (zlo)upotrebi pesticida. O tome kako nuklearne elektrane postepeno zatvarati zamenjujući ih po čoveka zdravijim izvorima električne energije (samo u Francuskoj ima pedeset i sedam nuklearnih reaktora).

Virus korona nam je najbolji svedok da smo se u odnosu na prirodu ponašali kao slon u staklarskoj radnji. Samo u Parizu, da ne pominjemo ostale velike gradove, aerozagađenje je bilo dostiglo zabrinjavajuće razmere. A u ovo vreme virusa korona, kad su retki automobili po ulicama, pariska pluća su čistija nego ikad. Da li će se čovek najzad urazumiti, smiriti, te prestati da misli samo na prokleti profit i novac? Bojim se da će ljudsko ponašanje i nakon virusa korona biti u dlaku isto.

I da će sve ostati baš kao i ime one idilične kafanske bašte, predivnog pogleda na more, u Plaki, glavnom gradu grčkog ostrva Milos, bašte sa imenom „Utopija”.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista