Ko vidi šta je kovid

Duže od mesec dana nisam pisao dnevnik, koji s prekidima vodim od 1972. do danas, a sada su svi mediji i svi razgovori posvećeni virusu korona, njegovoj invaziji na svet i načinu kako da joj se stane na put, pa će naći mesta u tim zapisima. Korona je prvi put „ujedinila” skoro sve narode na ovoj maloj planeti, koja se, kao pekinezer uz oholog gospodara, privila oko Sunca, upijajući njegovu blagotvornu toplotu. A sada je to u opasnosti. Gotovo 200 zemalja je „ugostilo” tog nezvanog gosta, kome se još ne zna ni poreklo ni ćud. Taj nezvani gost izvršio je, uprkos snažnim vojnim paktovima i nagomilanim vojnim arsenalima mnogih država, invaziju koju nisu mogli ni da predvide, niti da je preduprede, a nemoćni ni da joj se efikasno odupru. Žrtava na stotine hiljada, a nikakve poznate strategije „odbrane” ne mogu da se primene, jer je ovaj iznenadni neprijatelj nevidljiv, opasan i smrtonosan.

Politički lideri, vojni komandanti, naučnici i medicinski stručnjaci, ali i novinari, filozofi i književnici, kao i svi drugi, nemoćni su i traže način da objasne šta je to i kako se odbraniti. Ali to ide sporo i s neizvesnim rezultatima. Šta reći o uobraženim velikanima moćnih sila, koji se „frljaju” supersoničnim raketama, svemirskim ratovima („rat zvezda”), novim razornim oružjima i nuklearnim bombama, vojnim bazama na hladnim polovima, velikim nosačima aviona, osvajanjem i otimanjem teritorija malih i slabih zemalja, a ne mogu da savladaju mikroskopski sitnog i praktično nedodirljivog neprijatelja koji ih razara? Šta reći o raskalašnim i bezobzirnim turistima koji su preplavljivali gradove i muzeje, svetske plaže i planine, a sada to ne mogu? Ili o estradnim zvezdama naviklim da pune štampane i elektronske medije i mobilne telefone svojim profilima i egzibicijama? Šta reći o pobesnelim lutalicama po svetu i posebno onima u Evropi (gde oni koji su se dokopali novca tutnje i zagušuju trgove i muzeje velikih i malih gradova), kojih su do juče bili puni aerodromi i avioni, luksuzni hoteli i kruzeri, romantična ostrva i skijaške planine... A sada?

Trumpetanju i nekoj vrsti osionosti čoveka, posebno u zemljama koje su se materijalno uzdigle do neslućenih visina, nije se mogao videti kraj. Ljudi na ovoj planeti kao da su bili poludeli i ništa ih nije moglo zaustaviti u pohodu na sopstvenu dobrobit, u uništavanju onoga što nam je dato na korišćenje, u nasrtajima na svoju okolinu i prirodu, iako nam je to dato pod uslovom da ga čuvamo, negujemo i razvijamo, a ne da ga degradiramo i uništavamo: divna mora i  okeani, visoke planine i bujne šume, cvetne doline i plodne ravnice, večite reke i mirna jezera, cvetne oaze i nacionalni parkovi, rajske ptice pevačice i raskošni stanovnici divljina. Da bi se onda pojavila ta nepoznata armada malih vojnika, kao nekih „svemiraca”, i naterala ljude u povlačenje, stavila im brnjice na usta i rukavice na ruke, primoravši ih da se ozbiljnog lica pozabave sobom i okolinom koju bezobzirno iskorišćavaju i obezvređuju. I da shvate svoje mesto u svemiru i na planeti Zemlji, svoju prolaznost i ranjivost. Da se malo zaustave, spuste nos i odreknu se iluzija da im je more do kolena.

Iznenada su se našli pred zadatkom da spreče veliko razaranje ljudskih resursa, materijalnih i ekonomskih vrednosti, kojima su invazori zapretili, da zaštite živote ljudi, najviše starih – onih koji su porodili nove generacije i očekuju bolji život u pozno doba. A onda i da nađu lek, kojeg nema na vidiku. Rakete i bombe, nadzvučni avioni i dronovi ne mogu ništa ovim skrivenim i tajnovitim ratnicima. Možda za godinu-dve, ako neko nađe i ranije – eno mu spomenici, a ne samo pevačima, pesnicima, glumcima, fudbalerima, vojvodama i političarima, onima koji su uvaljivali i uvaljuju svoje narode u nepotrebna krvoprolića. Mnoge njihove spomenike budućnost će možda porušiti, jer nema naroda koji je dobrovoljno slao u smrt svoju decu i mlade od 20 godina da ginu na ratnim poljima i u krvavim bitkama na kopnu i moru. Bili su naterani interesima moćnih – bogatih i onih koji su zloupotrebili vlast i vešto manipulisali narodima. Jedna izrazita manjina davi se u bogatstvu i raskoši, a ogromna većina se guši u nestašicama i bedi. I u krhkom miru, koji je uvek „na ivici”, i u ratovima, kojih je bilo – velikih i malih, a ima ih i danas.

Proći će i ova pošast, iako će opreznost, kao majka mnogih vrlina, morati i dalje da bude prisutna. Neće biti propast sveta, bez obzira na to što će recidivi ostati.

Svet se ujedinio u nesreći, ali je postao i svestan činjenice da se mora drugačije okrenuti sebi i svojoj sredini. Iskustvo s kovidom 19 govori da i u budućnosti, bližoj i daljoj, svet, kao i sve nas, mogu zadesiti iznenadni napadi nesreća i neprijatelja kojima se nismo nadali. Ne samo virusa. Tu su i elementarne nepogode, zemljotresi i tornada, razne druge prirodne i neprirodne nesreće, i ko zna šta još. To svet upućuje na drugačija razmišljanja o tome ko smo, gde smo i šta smo. I da se drugačije i ozbiljnije organizujemo radi dobrobiti ljudske rase, koja je očigledno dala sebi pravo na suviše nekontrolisano ponašanje.

Književnik i publicista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista