Bicikl kao mera opreza i distanciranja

Godinama grad najavljuje da će prestonica dobiti brojne povezane biciklističke staze u više centralnih opština. Malo-pomalo staze se i grade, ali za sada je sve to prilično nepovezano, a i dosta je kritika biciklističkih udruženja na račun urađenih staza. Deo kritika odnosi se na uzdignute ivičnjake, drugi deo na staze koje „nikuda ne vode” odnosno iznenada se prekidaju, a zamera se i što su trase iscrtanih staza prilično čudne.

Ali, poslednjih dana, čini se, i pored svih ovih manjkavosti, brojni ljubitelji ovog dvotočkaša rešili su da gradom krstare isključivo na njemu. Zvuk biciklističkog zvonceta danima se čuje u gradskim bulevarima, na kejovima, mostovima...

Isprobavaju biciklisti uveliko i novu, isključivo njima namenjenu, stazu od Brankovog mosta do kraja Beton hale. Za sada tim delom ipak ne mogu potpuno opušteno da voze jer se na potezu od mosta do početka hale odvijaju radovi na ostalom delu Savskog keja. Ali, čini se, i majstori na gradilištu i pešaci i biciklisti jednako jedni za druge imaju razumevanja. Nema preteranog gunđanja.

Vidljivo veći broj biciklista u poslednje vreme po svemu sudeći nije slučajan. Na bicikl kao prevozno sredstvo u vreme dok je bio ukinut redovan gradski prevoz odlučili su se pojedini građani koji su morali na posao, a nemaju automobil niti su uspeli da obezbede markicu za prevoz. Onda kada je prevoz vraćen i u njemu su zaživele nove mere, deo građana je odlučio da se ipak ne vraća u javna vozila, nego da iskoristi lepo vreme i nastavi da biciklira po gradskim saobraćajnicama.