Zlo iz dobra, dobro iz zla

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, juna – Rod Kojgel iz Kentakija i Toni di Mare sa Floride dobro žive od plodova koje uzgajaju. Nisu jedan drugome neposredni konkurenti na pijaci, ali jesu na suprotstavljenim stranama svekolikog fronta, mestimično nejasnog razgraničenja – između dobra i zla.

Ta njihova podvojenost opstaje, ali kao da su im se, u poslednje vreme, svojstva pobrkala. Kojgel seje zlo, a ubira dobro – dok Di Mare seje dobro, a snašlo ga je zlo.

Prvi, naime, proizvodi duvan, sirovinu za ozloglašene, naročito ovde, cigarete – a drugi poseduje plantaže paradajza. Prvi, po nalazima stručnjaka, liferuje materijal za bolest, a drugi hranu za zdravlje, pa ipak se, bar trenutno, čak zvanično, bolje piše duvandžiji nego paradajždžiji.

Preokrete u svojim sudbinama nisu izazvali lično. Nastali su ponajviše sadejstvom moćnih mehanizama – vlasti i tržišta.

Novi strahovi

Najveći proizvođač paradajza na Floridi, gde se taj plod bere više nego igde u SAD, strahuje da će ove godine izgubiti mnogo novca iako je dobro rodilo. Potrošači su zaplašeni izveštajima da se više od dve stotine Amerikanaca, u gotovo polovini od 50 saveznih država, zarazilo salmonelom jedući paradajz, pa Di Marea obuzimaju slutnje da će panika potrajati i smanjiti mu narudžbine, iako na njegovoj plantaži nije registrovana opasna bakterija.

Šira javnost upire prstom u vlasti, smatrajući ih jedinim zasad prepoznatljivim saučesnicima u stvaranju nove bezbednosne drame. Zašto nisu uvedene odgovarajuće mere kontrole prehrambenih proizvoda, ni dve godine posle posle masovnih, i kobnih, trovanja spanaćem? Kako to da nema većeg nadzora nad uvozom osetljive robe koja ovamo nadire sa svih strana?

Ta pitanja ophrvavaju građane pa su podstakla i zakonodavce da propitaju Dejvida Ačesona, iz rukovodstva državne Uprave za hranu i lekove. Na sednici trgovinskog pododbora predstavničkog doma optužili su tu službu za neorganizovanost, nekvalifikovanost i nemar.

Ne pamti se kad je ovoliko hrane bilo opasno po zdravlje građana, zagrmela je kongresmenka Džen Šakovski, navodeći poduži spisak slučajeva neispravnih namirnica. To je gotovo zavera protiv roditelja koji, znamo, s mukom navikavaju decu da jedu spanać i paradajz, uzviknuo je njen kolega Greg Volden.

Nezadovoljstvo nadležnom agencijom je toliko naraslo da se činilo da bi saslušavanog neko mogao i da gađa paradajzom. Možda bi tako nešto neko i uradio, ali paradajza nije bilo u funkcionerskom restoranu, uz opravdanje da osoblje tako poštuje mere predostrožnosti koje je naknadno propisala Ačesonova služba…

Atmosfera je izveštača „Vašington posta” podsetila na kadrove iz filma „Napad paradajza ubice”. U toj ekranizaciji, od pre tri decenije, biljka mutant napada ljudski rod.

Stvari dotle nisu dogurale, naravno. Bar ne u vidu „rajskog ploda”.

Ubica je, međutim, cigareta – poodavno upozoravaju stručnjaci. Iako je svojevremeno stasavala na izvozu materijala za pušenje, Amerika je danas „antinikotinska imperija”, s najširim zabranama „pripaljivanja”.

Pomenuti farmer Kojgel smatra, pak, da – nikad nije bilo bolje vreme za odgajanje duvana. Sada zarađujem bolje nego ikad – izjavio je televiziji En-Bi-Si.

Nešto tu nije u redu, primećuju i laici. Kako to da se pušenje progoni, a da se odgajivači duvana obogaćuju, čude se i pojedini analitičari.

Opet su „prste umešali” vlast i tržište. Od tridesetih godina prošlog veka federalna administracija je pomagala farmerima, poput Kojgela, plaćajući im robu iznad tržišnih uslova, pod uslovom da se drže propisanih kvota, tako smanje ponudu i održe cene na visokom nivou. Pre četiri godine kvote su ukinute – uz navodnu nadu nadležnih da će tako smanjiti proizvodnju duvana.

Za poslednja dva leta je, pak, prostor zasejan duvanom povećan za 20 odsto. Pojedini farmeri se pri tome odriču gajenja žitarica (iako su i one sve probitačnije) i prelaze na duvan jer na manje od pola hektara zarade 1.000 dolara, deset puta više nego od kukuruza na istom prostoru.

To je dokaz kako poljoprivreda može da prosperira kad je država ostavi na miru, kaže specijalizovani univerzitetski profesor Dejvid Orden. Oko 60 odsto ovdašnje proizvodnje duvana, navodi se, odlazi u inostranstvo…

Ali, širom planete oko pet miliona ljudi godišnje umire od pušenja, podseća Keti Malvi, iz udruženja koje sa Svetskom zdravstvenom organizacijom sarađuje u antinikotinskim akcijama. Postoji li griža savesti pred tom činjenicom? „Pušenje je stvar individualnog izbora, mi ga nikome ne preporučujemo”, odgovara uzgajivač Rendi Von iz Ilinoisa. „Pretpostavljam da se naši sunarodnici osećaju malo bolje zbog našeg izvoza”, dodaje njegov komšija Martin Barbri.

Manje vidljivi

U celoj priči učestvuju i manje vidljivi akteri. Politika i globalizacija.

Industrija cigareta podstiče farmere da, umesto nje koja je na lošem glasu, pritiskaju funkcionere koji se u izbornim kampanjama bore, i pokazuju povećano razumevanje, za glasove poljoprivrednika. Tako proizvodnja ne samo da opstaje nego doživljava i procvat i popravlja inače vrlo nepovoljan trgovinski balans, uprkos zabranama pušenja.

S druge strane, ovdašnji potrošači izražavaju sve veće nepoverenje prema uvezenim namirnicama, pokazali su upravo objavljeni rezultati harvardske ankete. Sada se sluti i da je salmonela proradila ne u domaćem paradajzu nego u onom koji je „došao spolja”.

Jača, uporedo, pokret koji se trudi da dokaže da je za Amerikance najbezbednije ono što se uzgaji lokalno, a ne globalno, čime ohrabruje i Di Marea. Iz tog pravila izuzet je – duvan, koji mahom cirkuliše odavde ka inostranstvu, zbog čega Kojgel zadovoljno trlja ruke…