Dobar ukus je rezultat obrazovanja i kućnog vaspitanja

Balet „Ohridska legenda” Stevana Hristića u koreografiji Vladimira Logunova, pod upravom dirigenta Aleksandra Kojića čeka svoj novi termin za premijerno izvođenje na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu uz brojnu umetničku ekipu. Zbog pandemije virusa korona premijera baleta „Ohridska legenda” koja je bila planirana za dan SNP-a, 28. marta, je odložena.

– Stevan Hristić je delo zamislio kao celovečernji balet, po modelu velikih ruskih ostvarenja ovog žanra. Njegov uzor u tom smislu su bili u prvom redu „Rajmonda” A. Glazunova i „Labudovo jezero” P. I. Čajkovskog. Sa druge strane, Hristić je, iako lajpciški đak, bio pod snažnim uticajem francuskog muzičkog impresionizma. On je čak boravio i u Parizu u vreme premijernog izvođenja Ravelovog baleta „Dafnis i Hloe”. Ne znam za podatak da li je prisustvovao premijeri, ali siguran sam da je svest o tom delu rezultirala time da u svoj balet uvede i mešoviti hor (bez basova). Hor, upravo kao kod Ravela, peva samo na vokal „A” i sve vreme iza scene. Time se uz mnoštvo orkestarskih nijansi dodaje i nevidljivi ljudski glas kao važan činilac dramskog nijansiranja. Pored francuskog i ruskog uticaja, muzičko, tematsko, tkivo obogaćeno je i mnoštvom folklornih motiva iz južnih krajeva tadašnje države. Pre svega Makedonije. Sve to zajedno je vrlo kompleksna stvar – kaže Kojić.

Hristiću je za libreto „Ohridske legende” poslužila narodna priča o devojci, turskoj robinji, koja se čudesno spasava, pretvarajući se u golubicu i tako leti u slobodu... Šta je u centru pažnje novosadskog scenskog čitanja ovog zahtevnog dela?

Ovaj balet i pored svoje slave i popularnosti nikada nije izveden, u vidu koji sam pomenuo (sa horom iza scene), za Hristićevog života. Autor je ostao uskraćen da ga vidi onako kako ga je zamislio. Tu nesrećnu praksu su i posle autorove smrti preuzeli gotovo svi teatri ne uvidevši koliko partitura gubi otklanjanjem tako delikatnog sastojka kao što je ljudski glas. Čak i ako se izvodi koncertno. Balet kao i opera ni blizu ne daju željeni rezultat u koncertnom vidu. Uz to, „Legenda” je bila vrlo često podvrgavana ustaljenoj koreografskoj praksi da se redosled muzičkih numera unutar baletskog dela menja, skraćuje, ponavlja… Vladimir Logunov, naš uvaženi koreograf, i ja, složili smo se na samom početku da takvih intervencija neće biti. Želimo da fokus bude na izvornoj Hristićevoj ideji. Da muzičke numere teku redosledom koji je autor zamislio a da sve bude obogaćeno veoma jasnim koreografskim potpisom.

Kako ćete postići jedinstvo, sklad, izvornost, iskrenost i neposrednost kojim ovo delo u dva čina i četiri slike obiluje?

Neposrednost je ključna reč i glavni cilj. Ovo delo vrlo efektno deluje na publiku i to je Hristić znao još kada je komponovao. Budući da je, u godinama pre pisanja „Legende” dirigovao mnoštvo značajnih baletskih (i ne samo baletskih) partitura, znao je vrlo precizno šta treba da sadrži delo da bi se sa publikom ostvarila ta neophodna neposrednost. Na nama je da sledimo dramsku nit baleta koja je jednostavna ali veoma upečatljiva: od početne seoske radosti, prisilne prosidbe Biljane koju je zaprosio momak kojeg ne voli, preko turskog nasilnog razaranja sela, odvođenja Biljane u harem, potrage Marka za voljenom, do njenog oslobođenja i njihovog ujedinjenja kroz svadbenu svečanost. Da bismo bili što iskreniji i neposredniji, moramo odgonetnuti svaku nijansu Hristićeve muzike jer muzika je ono što znači a ne ono što piše.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazali ste se i na polju moderne opere i ostali dosledni borbi protiv muzičkog neukusa. Vaše izvođenje opere „Mileva”, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je godišnjom nagradom SNP-a. Kako istrajavate na tom putu?

Zahvaljujem na podršci. Umetnicima, pogotovo interpretatorima, veoma znači kada se neko osvrne na neki od njihovih uspeha. Borba protiv muzičkog neukusa je samo jedan vid borbe protiv opšteg, društvenog neukusa. Smatram da teza, da se o ukusima ne raspravlja, apsolutno ne stoji! Pluralizam mišljenja i subjektivni doživljaj sveta društveno angažovanog pojedinca je svakako dozvoljen, ukoliko ne pravi štetu. Dobar ukus dolazi kao rezultat obrazovanja i kućnog vaspitanja. I zato mora da se debatuje o nečijem ukusu pogotovo ako neko pokušava da svoj loš ukus nametne kao referentnu stvar. Dakle, reč je o ljudima od čijeg javnog ukusa ili neukusa nešto zavisi. Nekada su rezultati neukusa okom vidljivi ali još je strašniji neukus koji atakuje na duhovnu sferu čoveka. Jer, opasno je kada neko ko ima moć i uticaj, svoj loš estetski sud proglasi „lepim”. Mi se takvim lošim uticajima suprotstavljamo pomoću lepih stvari koje su svoju estetsku vrednost potvrdile odolevši zubu vremena. Jedna od takvih je „Ohridska legenda”.

Svet posle virusa korona, smatraju neki, više neće biti isti. Kako da promenimo i loše muzičke navike?

Loše muzičke navike su kao i loše životne, svakodnevne navike. Kao čačkanje nosa ili žvakanje hrane otvorenih usta. Da to ne treba da radite nauče vas roditelji. Ako ne roditelji onda škola. Ako ne ni škola, možda pored osobe koju volite možete da svoje loše navike, pa i muzičke, promenite nabolje. Ako ne ni tako, onda…nema pomoći.