Kraj globalizacije, a ne istorije

Sada je jasno: Fransis Fukujama je pogrešno najavio kraj istorije, veličajući globalnu pobedu liberalnog kapitalizma. Kako se taj oblik kapitalizma od 2007. suočio sa problemima, a zatim počeo da se urušava zbog unutrašnjih kriza i svetske pandemije, raspršila se toliko hvaljena Fukujamina utopija u prilog nametanja svetu modela američkog ekonomskog uređenja i njemu imanentnog oblika predstavničke demokratije.

Potvrđuje se ono o čemu sam pisao u vreme svetske promocije globalizacije 2000. u delu „Ekonomska diplomatija”, kada sam sistematizovao prednosti i mane globalizacije. Prilikom pregleda teksta, pokazalo se da sam nabrojao više negativnih nego pozitivnih karakteristika globalizacije.

 Globalizaciju su izmislile najrazvijenije zemlje liberalnog kapitalizma, pre svega SAD, kako bi, bez ikakvih državnih, carinskih, administrativnih prepreka i predrasuda, globalizovale svoju ekonomsku moć, profit i eksploataciju manje razvijenog dela planete. Veliki ekonomski magovi Fridrih Hajek (Nobel 1974) i Milton Fridman (Nobel 1976), kritikujući Kejnzovu teoriju o presudnoj ulozi države u kapitalizmu, smatrali su da ekonomska kontrola države vodi u totalitarizam. Država je trebalo da ostane samo „noćni čuvar privatne svojine”, a da se uklone njeni propisi, zahvati, barijere, prevelika oporezivanja i mešanja u slobodno preduzetništvo. Prikrivena namera moćnih država bila je da, dominacijom u izvozu industrijskih proizvoda i visoke tehnologije po najvišim cenama, uz slobodan uvoz primarnih i poljoprivrednih proizvoda iz nerazvijenog sveta po najnižim cenama, obezbedi da bogati budu što bogatiji, a siromašni zavisni od tehnološki nadmoćnih zemalja. O tome je kritički govorio i razotkrio prave namere moćnika tek Džozef Štiglic  (Nobel 2001). Nije čudo što se tako oblikovala i ekonomska politika i odnosi unutar Evropske unije. Za pomoć i arbitriranje u sprovođenju takve prakse stvorena je 1. januara 1995. Svetska trgovinska organizacija (danas 164 članice) u koju, osim kreatora globalizacije, ostale zemlje mogu da uđu teškom mukom i iznuđenim reformama. Kina i Rusija su morale da dokažu prilagođavanja zahtevima najrazvijenijih kako bi bile primljene u ovu organizaciju, Kina 2001. posle 15 godina reformi, a Rusija tek krajem 2011, posle 18 godina pregovora.. Srbija još nije postala član STO.

Zašto onda govorimo o kraju globalizacije? Podsetimo se skorašnjih izjava američkog predsednika, prilikom predstavljanja ekonomskog programa „Amerika pre svega”, kao i tokom pandemije. Njegova poenta bila je da SAD više ne žele globalizaciju, niti rasprave o globalizmu. Utvrdio je da ga STO više ne interesuje i osporio njenu arbitrarnu ulogu u sukobima članica, blokadom njenog sedmočlanog Apelacionog panela.  Na nedavnoj konferenciji za štampu, odbijajući da odgovori dopisnici kineskih medija što stalno optužuje Kinu za probleme svoje ekonomije i borbe protiv pandemije, on ju je pogrdno nazvao: „Globalisto!” Zašto je globalizacija raskrinkana i zašto predvodnik globalizacije – SAD odustaju od nje kao od nametnute pošasti? Koja ih je naknadna pamet naterala da se od nje odriču?

Sve je čudnije kada se zna da je od dosadašnjih 84 Nobelovih nagrada za ekonomiju, američkim naučnicima pripalo ukupno 64, a u poslednjih 20 godina 42, među kojima i za doprinos koncipiranju liberalnog kapitalizma i globalizacije. Pošto je liberalni kapitalizam pogrešan koncept, a globalizacija i globalista imaju pogrdno značenje, treba li naučnici-apologeti tih sistema da vrate dobijene Nobelove nagrade (svaka je jedan milion evra)?

Ako je globalizacija služila ciljevima koje sam naveo, druge zemlje, pre svega članice BRIKS-a, posebno Kina i Rusija su reformama na zahtev STO i svetskog tržišta, prilagodile svoje ekonomske sisteme i politike, zapravo postale pobednice globalizacije. Po pravilima koje su tvorci globalizacije nametali, one su uprkos razlikama u političkom uređenju, metodama i sredstvima globalizacije počele da dominiraju na svetskom tržištu. Istovremeno, na unutrašnjem planu, Kina i Rusija nisu se lišavale važne i efikasne uloge države u ekonomskoj politici i planiranju. Poslednjih godina Kina je ugrozila status najmoćnije svetske ekonomije, koju su decenijama držale SAD. Na njihovom terenu i pred njihovim sudijama pobeđuje tvorce tih pravila.

Krize su iznudile da država mora da kontroliše neograničenu slobodu ekonomskog nadmetanja na tržištu, čak i da se njenim merama i novcem spašavaju ugrožene industrije i kompanije, čime država postaje vlasnik dela njihove imovine. Odsustvo intervencije države u zdravstvu pokazalo se kao smrtnosna praksa u borbi protiv kovida 19. To dovodi u pitanje svrsishodnost liberalne ekonomije. Posledično, izgleda da će ekonomsku dominaciju, uz prateće političke posledice, preuzeti oni kojima je globalizacijom trebalo kresati krila. Stav američkog predsednika zato treba razumeti kako predstoji kraj globalizacije, ali nikako kraj istorije.

Redovni profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista