Pogled iz bunkera

Povodom godišnjice sukoba između Tita i Staljinamoguće je izvući korisne paralele i razlike između događaja od pre šezdeset godina i trenutne krize koja zbog Kosova vlada u odnosima između Srbije, sa jedne strane, i, sa druge strane, SAD i većeg dela EU.

Simbolička paralela je očigledna – jedna mala zemljabori se protiv velike sile dabi zaštitila svoje legitimne interese i svoje dostojanstvo. Međutim, dublja analiza između ova dva istorijska događaja pokazuje da važne razlike postoje i uočavanje tih razlika možda je najbitnije za predviđanjedaljihmogućihtokova sadašnje krize.

Za razumevanje tih razlikadve činjenice su ključne. Prvo, uzroci i priroda dve krize su potpuno različiti. Drugo, sasvim su drugačijii kvaliteti i sposobnosti dve političke elite – tada jugoslovenske, danas srpske.

Konflikt između Jugoslavije i SSSR 1948. godine imao je pre svega ideološki i lični karakter: da li će Kominform (u suštini, Komunistička partija SSSR) i Staljin lično diktirati spoljnu i domaću politiku svih zemalja socijalističkog lagera, odnosno da li Jugoslavija ima pravo na svoj sopstveni „nacionalni put do socijalizma”.

Važno je ovde istaći da se ovaj sukob nije pretvorio u državni konflikt, u tom smislu što SSSR ni druge zemlje Kominforma nisu prekinule diplomatske odnose sa Jugoslavijom, i nisu, bar formalno, dovele u pitanje njen teritorijalni integritet. Štaviše, Staljin, SSSR i Kominform nisu okupirali nijedan deo jugoslovenske teritorije.

Zbog ovakve prirode sukoba, rešenje je bilo relativno jednostavno – Staljinova smrt i promene u sastavu Politbiroa KPSS-a otvorile su mogućnost da se već 1955. Hruščov pomiri sa Titom.

Kriza oko Kosova nema inherentnu dramukakvu je imao sukob 1948, u mnogim pogledima njeni uzroci i priroda su ozbiljniji i zbog toga će ona biti teže rešiva.

Skoro je nezamislivo da bi ijedno političko vođstvo u Srbiji moglo da odluči da prizna nezavisnost Kosova. Sa druge strane, odlazak nekih političkih lidera u EU ili u Vašingtonu i dolazak novih neće izmeniti situaciju; niko ozbiljan ne očekuje da će zemlje koje su već priznale Kosovo povući to priznanje.

Dakle, nalazimo se u pat pozicijiiz koje bi Srbija mogla da izađe kao pobednik – na onom nivou trijumfa koji je Tito dočekao 1955. godine – jedino u slučaju neke velike promene konstelacije moći u svetu. I to takve promene konstelacije moći koja bi bila veća od one koja se dogodila između 1989. i 1991. Ali, bazirati spoljnopolitičke ciljeve na nadi da će svet drastično promenitiviše podseća na iluzije koje su ljudi u Hitlerovom bunkeru gajili u aprilu 1945. nego na neku realnu politiku.

Druga ključna razlika nalazi se u kvalitetu političkih elita. Šta god čovek mislio o njihovoj ideologiji, moraju se priznati dostignuća i uspesi tadašnjeg jugoslovenskogvrha. Tito, Đilas, Kardelj, Ranković, Pijade i drugi koji su pripadali vođstvu, osnovalisu, organizovali i uspešno rukovodili efikasnim političkim pokretom i ozbiljnim oružanim snagama koji su se sa uspehom suprotstavili i domaćim političkim protivnicima, i Hitleru i, na kraju, Staljinu. Ta politička ekipa pokazala je impresivne sposobnosti za razumevanje političkog trenutka, za odnos snaga u svetu, za razumevanjeznačaja propagande pred domaćom i stranom javnošću i političku agilnost koja je uspela da ubedi glavne faktore na Zapadu i na Istoku da se interesi njihove male zemlje moraju poštovati.

U poređenju sa ovakvim dostignućima Tita i njegovih drugova, čime može da se pohvali današnja srpska političkaelita? Sa time što se u poslednje dve ključne godine za kosovski proces, Srbija vrti ukrug kriza vlade – pad vlade – izbori – kriza oko formiranje vlade – kriza vlade – pad vlade – izbori? Ili sa činjenicom što nije uspela blagovremeno da završi ni najjednostavnije obaveze jedne države? Na primer, da se bar dogovori o imenovanju ambasadora u važnim svetskim prestonicama. Da ne govorimo o tome što joj je trebalo više od decenije da skine sa vlasti jednog požarevačkog komunističkog apartčika... Ovakvih primera ima izuzetno mnogo i oni dovoljno svedočeo tome da ova elitanije bila dorasla izazovima i odgovornostima istorijskog momenta.

Ova analiza sugeriše da će u poređenju sa sukobom između Tita i Staljina, kriza u odnosima Srbije sa EU i SAD biti dugotrajnija i da su izgledi Srbije za povoljniji ishod manji.

Ipak, u politici uvek postoje mogućnosti da se koliko-toliko utiče na razvoj događaja. U tom smislu, najvažniji zadatak danas za srpsku spoljnu politiku, za srpsku političku elitui za građane Srbije jeste da postignu saglasnost o tomešta je maksimalni uspeh koji se može postići kad je reč o Kosovu, šta je realno očekivati u datim okolnostima. Sa realnom procenom političkog momenta i uz kreativnu politiku i diplomatiju, Srbija još može dostojanstveno da brani svoje interese i kad je reč o Kosovu, i kad je reč o evropskim integracijama.

To pre svega znači da Beograd treba uporno da upozorava zemlje koje nisu priznale kosovsku secesiju na opasnosti koje ovaj presedan predstavlja za međunarodni poredak. Ako većina državačlanica međunarodne zajednice neprizna Kosovo, to će predstavljati veliki uspeh za srpsku diplomatiju. Istovremeno, Beograd mora da ubedi članice EU da ne uslovljavajunjegovu dalju evropsku integraciju sa zahtevom da prizna Kosovo.

To nisu potezi koji vode ka idealnom ishodu, ali jesu realni ciljevi koje srpska državna politika može da postigne i jesu okvir u kome Srbija može da unapređuje svoje odnose sa važnim međunarodnim akterima i da uspešno završi postmiloševićevsku demokratsku tranziciju. Ako dostigne ove ciljeve, možda će današnja politička elitau poređenju sa generacijom koja se usprotivila Staljinu izgledati manje neuspešna.

Autor je profesor na Univerzitetu Kolumbija