Jadranski rulet

Kakva su ovo đavolja vremena? Umesto da gleda romantične plaže i cene apartmana i hotela, čovek mora pažljivo da analizira regionalnu politiku i zamišlja kako se igra sa životom, na osnovu uplaćenog aranžmana i izveštaja o broju zaraženih. Šta mu se sve može dogoditi ako ga, umesto morskih, poklopi drugi talas korone? Lakše je izvući kupača s dna mora i oživeti ga, nego ga pokupiti zarobljenog s nekog aerodroma i vratiti u Srbiju. Odahnuo je od virusne, a zahvatila ga je politička pandemija.

Crna Gora je zabranila da u kupaćim gaćama Srbi masovno s ove pređu na onu stranu brda i spuste se na plaže. Sumnjivi smo Milovoj ekipi. Ako se zakašljemo i virus sunemo, možda ga, u perajama i maskama – tako militantno dizajnirani – obavezno s cevčicom, kao asocijacijom na respirator, oduvamo s vlasti? Valjda su nam i evri šugavi. Ali, Podgorica je otvorila granične rampe za građane Kosova i Metohije. Poznato je da prištinski naučnici, sve Paster do Pastera, poseduju vrhunska znanja i da tamo gotovo i da nije bilo virusa. Srbi i Albanci s Kosova su, dakle, zdravi ko dren. Svi ostali iz Srbije, za Mila su koronarni slučajevi.

Predomisliće se on za koji dan, jer ako ovako nastavi, optužiće ga da radi za turistički lobi s Pefkohorija. Šta će se onda dogoditi? Zateknete se negde na crnogorskom Jadranu, boreći se da nađete ležaljku na plaži, valjda neće biti pregrađene pleksiglasom, kad iznenada dopru glasine kako je ugledni duhovnik Miraš Dedeić došao na plažu i ponudio se da, prevodeći vernike iz SPC u CPC, umesto krštenja u moru, namaže leđa kolebljivim vernicima. Estetski prizor takvog misionarstva dovoljan je da srpski turista zapliva ka pučini, brzinom Milorada Čavića, koji se trka sa Felpsom.

Verujem da će se strasti smiriti. Možda Milo skine oznaku persona non grata čak i Matiji Bećkoviću. Ako je najveći srpski pesnik nepoželjan gost u Montenegru, šta da kažu ostali smrtnici koji sanjaju more na 12 rata? Matija konačno može da nakrivi kapu, marke Šerlok Holms. Svi Srbi postali su Matija, poetski destabilizirajući faktor Montenegra. Mada bi Matija rado otišao. Prema njegovoj teoriji, nema opasnosti od njegovih stihova ili beseda. Ionako ga neće ništa razumeti jer govori srpski.

Od kada nemamo izlaz na veliku slanu vodu, plutamo na jadranskom ruletu.

Ni Hrvati nas neće. Pa nas onda hoće. Ali pod posebnim uslovima. Potrebna su detaljna obrazloženja zašto smo baš zapeli da se brčkamo na hrvatskom Jadranu, pored onolike Grčke. Hrvatsku čekaju izbori početkom jula, a kako lobi branitelja donosi pobednički paket akcija, kako se osunčati, a ne pomisliti da vam, umesto suncobrana, pripadnik Torcide pravi hladovinu i zvižduće Tompsona. Uzgred, radije bih slušao Boru Drljaču. I ne bih da me, zbog stomaka i naočara, zamene sa Šešeljom.

Šta ako, kojim slučajem, naletim na Ružu Tomašić, poslanicu Evropskog parlamenta, koja je onomad dobila najviše glasova na listi vladajućeg HDZ-a? Veliča ustaštvo, a glasaju za nju. Bila je nekada policajka u Kanadi i legenda kaže da je izlemala trojicu tamošnjih delikvenata. S dolaskom Tuđmana na vlast, vratila se i ona. I sasvim joj dobro ide. Nadam se da ne ide na more. U mladosti je izgledala privlačno, pa teza da bi ona na plaži prekrštavala turiste mažući im leđa deluje koliko-toliko prihvatljivo.

Hrvatska ipak otpada, Ružo moja.

Pošto volim da se provozam do Crne Gore, ili da doletim, u zavisnosti od dubine crne rupe u mom novčaniku, mada avioni ne lete, pa ne bih da postanem Ikar, verujem da bi moglo biti zabavno. Ipak smo mi dva oka u glavi, mada razroki. Ili slepi kod očiju, što bi rekle stare babe. Jedna od njih, meštanka Tivta, reče mi pre neku godinu na plaži da su u Crnoj Gori živeli pravi muškarci kad je današnji Porto Montenegro bio vojnoremontni zavod za ratne brodove i podmornice Varšavskog pakta. Valjda zato što je njen muž radio tamo i donosio u kuću dobru platu, a Šesta flota nije smela da priviri bez dozvole Jugoslovenske ratne mornarice. More joj je bilo plavlje i lepše. Bio sam mnogo više impresioniran Čerčilovom jahtom koju je zakupila neka bogata regionalna ekipa, nego babinom nostalgijom.

Jahta se približavala Porto Montenegru, a mudra baba prezrivo me gledala. Da je njen pokojni Mićo živ, ne bi bilo ni bogate žurke na palubi, ni jahte, ni golišavih, mladih pratilja. Samo bi se radnička klasa kupala, mirna i spokojna, u njenom Montenegru. Mićo bi osmatrao slobodno more i ribarske čamce.

Baba je pljunula, kao da torpeduje jahtu, a onda zapalila cigaretu. Potom još jednu. Dozvala je svoje unuke, a oni su stali mirno, u vrstu. Kad pomislim na Crnu Goru, vraća mi se slika penzionerke vojnoremontnog zavoda i vojne podmornice, izvučene na kopno. Pretvorena je u muzejski eksponat. Gle čuda! Od kada je podmornica na suvom, luksuzne jahte su okupirale Porto Montenegro. Nova vrsta ajkula, rase tajkuni, prilagodila se životu na kopnu u turbo-evoluciji, koju greškom nazivamo tranzicija.

Postao sam zanovetalo, kao baba iz Tivta. Nekada, nije bilo tako davno, otac i majka samo bi rekli – sutra idemo na more. Kuda? Bilo gde. Bilo je to vreme kada je Mićo bio živ. Mora da je bio opasan tip. Ajkule su se držale mora i nije im padalo na pamet da kupuju njegovu zemlju.