Marica potpiruje strasti u Egeju

Na relaciji Ankara-Atina i obratno opet se razmenjuju optužbe, sve teža od teže. U Egeju je sve po starom. Najnovije zatezanje odnosa na pograničnoj reci Marici izazvalo je zabrinutost među saveznicima u NATO-u  pogotovo u Vašingtonu. Turska i Grčka imaju nezamenljivu geostratešku ulogu na jugoistočnom krilu Alijanse koja se suočava sa mnogim izazovima na Bliskom istoku, u istočnom Sredozemlju i na severu Afrike.

„Mi sada pokušavamo sa našim saveznicima i partnerima da promovišemo dijalog u oblastima gde se javljaju nesporazumi. Nadam se da ćemo sprečiti dalje zaoštravanje krize”, izjavio je zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara  Metju Palmer, koji je zadužen za evroazijska pitanja.

Neposredan povod za podizanje političke temperature je bilo neznatno pomeranje korita pogranične reke Marice, dok su koreni mnogo dublji. Stari su godinama, decenijima, moglo bi se reći i vekovima. Grčka sada u jednom delu podiže novu žičanu ogradu kako bi se zaštitila od izbeglica koje propušta Turska. U Ankari su odmah zapretili da neće dozvoliti da „Atina jednostrano crta nove granice”. U pogranično područje upućena su vojna pojačanja, na šta je Grčka odgovorila istom merom.

Slučaj potvrđuje koliko su poremećeni odnosi dve susedne zemlje. U pitanju je tehnički problem, mali peščani sprud koji je nanela reka, kao omanja okućnica (oko 1,5 hektara).  Uzroci su dublji: Ankara ne može da oprosti Atini što je zaustavila talas izbeglica koje pokušavaju da se domognu zapadne Evrope. U Atini (i Briselu) kažu da predsednik Tajip Erdogan pokušava da „uceni” EU sa migrantima, kako bi preko njihovih leđa rešio političke probleme sa Unijom i ubrzao pristupne pregovore koji su u blokadi.

++++U Ankari optužuju Atinu da se nemilosrdno obračunava sa izbeglicama. „Grci pucaju, ispaljuju suzavac i vrelom vodom polivaju nedužne ljude. To je varvarstvo koje podseća na ono što su nekada radili nacisti”, tvrde turski zvaničnici.+++++

Nova bitka na Marici nije slučajna: to je, u stvari, posledica mnogih problema koji godinama opterećuju odnose dve zemlje. Temperatura u Egeju je naglo skočila posle pokušaja državnog udara u Turskoj  2016. godine. Tada su osam oficira prebegli u Grčku i zatražili politički azil. Ankara traži njihovo izručenje pošto su oni, navodno, planirali da izvrše atentat na predsednika Erdogana. Vrhovni sud Grčke je odbacio taj zahtev pošto je ocenjeno da osumnjičeni oficiri ne bi imali pravedno suđenje uTurskoj. U Ankari su odmah optužili Atinu da štiti teroriste.

Dve zemlje ne mogu da usaglase stavove ni oko širine teritorijalnih voda i vazdušnog prostora oko grčkih ostrva koja su uz samu maloazijsku obalu iako su granice utvrđene Lozanskim sporazumom 1923. godine. Turski vojni avioni se na to često ne osvrću i narušavaju suverenitet Grčke. Dve zemlje su se našle na ivici oružanog sukoba 1996. godine, kada su dvojica turista na jednom nenaseljenom ostrvu, praktično steni, postavili grčku zastavu. Ankara je odmah pokrenula ratnu mornaricu pošto ono navodno pripada Turskoj. To je u stvari bila repriza  krize kada je Grčka 1987. počela podvodna istraživanja gasa u istočnom Egeju. Najgore je izbegnuto zahvaljujući posredovanja Bele kuće koja će sada ponovo morati da smiruje strasti.

Dve zemlje očigledno nikako ne moga da se oslobode teškog bremena prošlosti pošto je Grčka vekovima sve do 1831. godine bila pod otomanskom imperijom. To istorijsko neprijateljstvo se ponekad smišljeno koristi i kako bi se pridobila naklonost domaće javnosti, pogotovo uoči izbora.

U Atini optužuju Ankaru da progoni preostale Grke u Istanbulu, da uskraćuje mnoga prava Vaseljenskoj patrijaršiji i da je jednostranom odlukom pre 50 godina zatvorila Teološki fakultet na ostrvu Halki u Mramornom moru. Kipar je priča za sebe. Pregovori o ponovnom ujedinjenju ostrva koje je podeljeno posle turske vojne intervencije 1974. godine i dalje se vrte u krug. Jaz između dve zemlje se sada još više produbio, pošto  Ankara još ne može da se oslobodi osmanskog velikosilskog ponašanja: počela je istraživanja gasa u vodama Republike Kipra koja je član UN i EU.

Tursku kvazidržavu na severu Kipra, u čije ime to Erdogan radi, priznala je samo Ankara. Nesporazumi dve zemlje su produbili krajem prošle godine, kada je Ankara sa vladom u Tripolijem, u tajnim pregovorima,  iscrtala pomorske granice u istočnom Sredozemlju zaobilazeći Krit i druga grčka ostrva. Turska najavljuje da će uskoro početi podvodna bušenja i u tom području, uprkos protivljenju Grčke i EU.

Oni koji se istinski zalažu za mirno rešavanje sporova – a njih ima i u Turskoj i Grčkoj – sada se sa nostalgijom prisećaju retkih prilika kada su se dve zemlje  ponašale kao pravi susedi. To se prvi put desilo 1999. godine kada je Izmir pogodio razorni zemljotres. Heleni su tada, kao prve komšije, među prvima pritekli u pomoć. Turci su nesebično uzvratili Atini kada ju je godinu dana kasnije uzdrmao razorni potres.