ĐAVOLOV REČNIK

Čuveni graditelj porušene Srbije, inž. Mrkonjić, imao je šta da kaže kad je uhapšen Stojan Župljanin. Ključne reči neimara su objavljene na prvoj strani jednog dnevnog glasila, i neko ih je gadljivo definisao kao prostački „fekalni sindrom“. Za sve što misli o Evropi, čovek je lepo našao lucidne stilske figure, dostojne grafita u nužnicima zapuštenih železničkih stanica.

Šef socijalista Ivica Dačić nije imao šta da rekne na tako sočni javni podvig bliskog mu saradnika. Može biti da je „lično zgranut“ okolnostima zbog kojih je došlo do tako neprijatnog iskliznuća. I to u trenutku kad je kontrola emocija nasušni uslov za formiranje vlade. No, o kakvim je ovde emocijama uopšte reč?

Izgleda da je „glasnik“ hroničnog antihaškog odijuma bio samo kanalizacioni ventil, koji bi mogao da spreči ostala naprsnuća. Da bi dobili sve što je moguće, socijalisti će morati da suzbiju svoje ideološke atavizme i da redukuju neke zahteve. Pre svega one koji se tiču retuširanja prošlosti i pokušaja njene restauracije.

To bi moglo da znači kako je Mrkonjić samovoljno iskoračio iz pragmatičnog procesa demokratske evolucije SPS. I da je u obračunu sa neizbežnim haškim obavezama nastupio kao „slobodni psovač“, ignorišući dokraja Dačićev autoritet i ugled.

Graditelj Mrka se teško miri sa saznanjem da se nešto uopšte promenilo, i pomalo postaje „socijalistički Šešelj“. Onaj trudbenik dakle, koji stalno nanosi štetu ideji za koju se javno zalaže, političar od nevolje koji ne razume dokle se može narušavati privid o tome da su najgore godine sahranjene.

Ili je u pitanju nešto sasvim drugo! Na primer, tkanje na dva razboja, uz primicanje demokratama i čuvanje pravovernih socijalista, koji ne bi menjali svece. Na taj način je Mrkonjić veza između blede nostalgije i praktične vajde od koalicije sa DS.

Njegova uloga bi se svodila na čuvanje energije starih članova i ubojitog klozetskog rečnika koji ih održava u veštačkoj dinamici. I pri saznanju da nisu sasvim ostavljeni reformistima, to jest onima koji su već počeli da šište na mrtvog boga i sebi traže novoga. 

Mrkonjić nerado pristaje da taj novi bude Ivica Dačić, ali protiv njega i bez njega ne može ništa. Ni Dačić još nije sebi pribavio dovoljno voždovske harizme da bi mogao da kontroliše glagoljivog i hiperaktivnog saradnika, i sve je to za sada neki nastrani sklad. Za dan formiranja vlade, skoro je izvesno da će svi rogovi biti dovoljno sabijeni da se nekako skalupe u zajedničku vreću.

Dačić zna da može da traži mnogo. I on, bogme, to i čini. Za razliku od nekih saradnika i savetnika, on zna i da ne sme da pretera. Ne znamo o čemu se sve priča na pregovorima, ali ono što javnost zna, ne može se ignorisati. Neke sudije kažu da „nema politike“ u slučaju nedužnosti Marka Miloševića. Nego samo nema dokaza. Da li je drugarica Marković nevina ili nije, ne može se odlučivati u stranačkim dogovorima.

Predsednik socijalista više nije ponavljao svoju misao „da sada svi vode politiku Slobodana Miloševića“. Za njega je svako iskustvo obnavljanje starog gradiva, i novi uspon je neosporno vezan samo za arhiviranje te politike.

Možda će nova koalicija biti formirana na granici nesporazuma. I to ako demokrate budu u stanju omamljujuće pobedničke hibernacije, a socijalisti poveruju da su stvarnost prilagodili sebi. Demokratska ideja može biti dovedena u sumnju samo ako ustupci zbog „podmirivanja“ partnera budu koraci unatrag i vesnici simboličke restauracije.

Zbog svega toga i Boris Tadić nije slučajno spomenuo personalne simbole dve strane: Miloševića i Đinđića. Hoću da verujem da je takva njegova paralela, ma kako tugaljiva, mogla da bude jasno ukazivanje da vraćanja unazad ne može biti. Milošević je mrtav i poražen, njega podanici mogu poštovati ali njegova epoha je konačno gotova.

Đinđić je ubijen, ali njegove najbolje ideje tek će biti žive kad budu konačno poražene one koje su ga ubile. Zbog toga bi onaj Dačićev saradnik morao da zaćuti, ili bar da pazi šta govori i da pravi nešto po državi ako mu daju. Ili bar da se ne služi obogaljenim jezikom JUL-ovskih portparola. Sem ako povratak te opasne sekte nije deo prećutnog dogovora. Onomad je promovisana jedna knjiga drugarice Marković, uz skromnu ocenu „da je njen duh potreban Srbiji“.

Nismo li to već jednom imali? Taj duh nas je vodio sveopštoj vrednosnoj inkviziciji, intelektualnoj servilnosti i mračnoj selekciji podobnih kreatura.

Ne treba nam vlada sa socijalistima koji bi da renoviraju taj zloglasni ambijent. To smo jednom već progutali sa suzavcem. Predsednik je ovlašćen da pregovara, i obavezan je da nam na kraju kaže: Idemo li dalje, šta smo morali, šta loše dobijamo i šta smo sve od dobrog izgubili.