Moderna slovenačka „Karmen"

Prvo gostovanje teatra iz Maribora, sa operskom predstavom u Beogradu, događaj je koji nadilazi muzički i kulturni značaj, postajući simbolom mogućih budućih vremena koji će Beograd i Maribor povezati onako trajno i intenzivno kako su te veze postojale i jačale u prošlosti.

Izabrana je jedna od najpopularnijih opera, Bizeova „Karmen” u modernoj režiji, sa neobičnom scenografijom, kostimima i scenskim rešenjima, koja su kao gosti, izveli reditelj Alesio Picek, scenograf Mikele Rićarini, kostimograf Sandra fon Trautmansdorf i koreograf Valentina Turku, internacionalna ekipa koja, dopunjena nizom gostiju u solističkoj podeli, čini danas uobičajeni skup male Evrope u svakom većem teatarskom projektu. A ovaj je bio veliki i po broju od preko 200 izvođača na sceni.

Naša publika teško prihvata modernizovane režije klasičnih operskih dela, pa je i mariborska postavka imala mnogo uspelih i niz nepotrebnih režijskih rešenja, počev od trčanja po sceni (Karmen, ali i Don Hoze) do valjanja po podu i čudno razdvojenih ljubavnih dueta u kojima su se glasovi gubili. Koreografija je od početka bila prisutna (balet je ispunio celu uvertiru) takođe modernizovana, anticipirajući deo radnje, ali ne razigravajući se u vatrometu boja.

Raskoši, strasti, tragike i sudbinske koga takoreći i nije bilo.

Umiveni likovi, bezbojni kostimi, scena koja odgovara jedino prizoru u planinama i balet u kome su igračice prikazivale golišava tela – bili su okvir u kome je trebalo mnogo napora da bi se dobilo na kvalitetu izvođenja.

Predstava je takođe bila „pomerena” i u pogledu težišta radnje i likova, pa je u njoj dominirao Don Hoze, a ne glavna i naslovna junakinja, Karmen.

Janez Lotrič (Don Hoze) koga Beograđani pamte iz nekih prethodnih vremena, jedan je od značajnih evropskih tenora ovoga trenutka, veoma zauzet i teško uhvatljiv. Izuzetan je pevač, velikog glasovnog dijapazona, ali i neforsirajuće interpretacije, izjednačenih registara, finih pijana, dostignutih visina. Glavnu ulogu učinio je ulogom prvog reda.

Nešto manje ubedljiva Rita Lucija Šnider (Austrija) glasovno je odgovorila zadatku, u najsvetlijim tonovima mecosoprana (soprana?), ali bez plesa, bez erotike, bez naglašene ženskosti, ostavila je lik i bez duše.

Odlična mlada umetnica Sabina Cvilak (Mikaela), takođe poznata beogradskoj publici, ostvarila je odličnu interpretaciju uloge i dveju velikih arija pokazujući raskoš svog soprana velikih mogućnosti.

U ulozi toreadora nastupio je Jože Vidic, bariton istančanog osećanja za boju tona i oblikovanje fraze, pouzdan u duetima.

Posebnu vrednost predstavi dali su nosioci sporednih uloga, čije su interpretacije bile na visokom izvođačkom nivou što je i omogućilo takav opšti utisak o nivou vokalnog dela ansambla.

Solidan hor bio je razigran po grupama (ženski naročito u sceni svađe Ciganki u prvom činu), a veliku vrednost Opere iz Maribora predstavlja odličan orkestar, veoma precizan, umekšan i podređen solistima koji je držala u ženskim ručicama plavokosa Karen Kamenšek, poreklom Slovenka, koja gradi uspešnu dirigentsku karijeru na evropskim scenama.

Delo je pevano na francuskom jeziku, izvedeno je uz govorene delove i sa znatnim skraćenjima, uz veoma solidnu dikciju originalnog jezika, sa prirodnim prelascima sa pevanja na govorenje i obratno. Zbog najmlađih posetilaca, onih koji su možda prvi put na operskoj predstavi, uvek je dobro obezbediti titlovanje u sali, ali ga ovom prilikom nije bilo.

Veoma srdačan prijem beogradske publike doneo je solistima mnoge aplauze na otvorenoj sceni, uz naglašena osećanja radosti zbog susreta sa teatrom o kome se mnogo zna i mnogo sluša.