Totalitarizam i svetinje

Jedan od najvećih antikomunista i demokrata i reformatore Evrope, češki disident Vaclav Klaus je u svom čuvenom govoru na Institutu za ekonomiju u Londonu, 25. marta 1991. godine, rekao proročke reči o tranziciji:

„Nemamo nameru da stvaramo nestabilan i neproduktivan hibrid uzajamno nespojivih elemenata dva različita sveta – slobodnog društva i ropstva”.

Demokratija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava i sloboda, ravnopravnost i jednakost građana pred zakonom nisu mogući ako jednom zasvagda ne raskrstimo s komunističkom diktaturom i totalitarizmom.

Zato se danas, 31 godinu posle pada Berlinskog zida, crnogorsko društvo i dalje suočava s otvorenim pitanjima koja su karakteristična za pretpolitička totalitarna društva.

Poštovanje zakona, jednakost građana pred zakonom, poštovanje religijskih prava, sloboda govora i izražavanja, ustavne garancije imovine, odvojenost Crkve od države, danas su otvorena politička pitanja koja polarizuju zemlju i postaju uzrok nestabilnosti i sukoba.

Sve uspešne zemlje u tranziciji su ova pitanja rešila odmah nakon formalnog uvođenja višepartijskog sistema. Odmah nakon nužnih mera diskontinuiteta sa totalitarnom prošlošću (otvaranja dosijea tajnih službi, lustracija, osuda političkih zločina i rehabilitacija žrtava političkog progona, zabrane rada komunističkih partija…).

Nažalost, crnogorski komunisti su odlučili da preskoče ovu ključnu fazu tranzicije i da na temeljima totalitarizma grade demokratsku i pravnu državu s efikasnom tržišnom ekonomijom.

Sama promena vlasništva nad imovinom i privatizaciona pljačka, razaranje tradicionalnog sistema moralnih vrednosti, prihvatanja globalizacije i neoliberalnog koncepta, bez temeljnih političkih promena, doveli su do kreiranja neodrživog i nestabilnog hibrida.

Zato je Demokratski Front (DF), ne samo protiv antihrićanskog DPS-a, već i protiv bolesnog sistema koji proizvodi trajnu korupciju i trajno siromaštvo. Smena DPS-a je „conditio sine qua non” normalizacije odnosa i početka političke, moralne, institucionalne i ekonomske obnove društva.

Totalitarni poredak Đukanovića je nestabilan i neodrživ. On proizvodi društvene konflikte. Nepodnošljivi osećaj nepravde. A nepravda koja postane endemska, odnosno trajna i sistemska, tj. modus operandi režima na vlasti, neminovno dovodi do socijalnih, verskih, etničkih, političkih tenzija i nestabilnosti.

Masovna upotreba policije, tužilaštva i sudova u represiji prema građanima koji konzumiraju svoja elementarna ljudska prava i slobode ukazuje da se temperatura društvenih procesa i konflikata podiže i da se približavamo tački posle koje neće biti povratka na mirna politička rešenja.

Kad vlada počne da vlada dekretima, naredbama, suprotno Ustavu i svojim odlukama masovno krši osnovna ljudska prava i slobode, kad se derogira ustavna pozicija Parlamenta, kupuje uređivačka politika privatnih medija novcem iz budžeta, kad se od strane vlade stvara bolesna društvena klima da je svako kritičko mišljenje ili otpor kršenju ljudskih prava neprijateljski akt prema državi, jasno je da država i društvo srljaju ka sukobima. Postajemo rizično društvo.

Ako tome dodamo i izvesni bankrot javnih finansija i dužničko ropstvo i enormni jaz između malog broja ekstremno bogatih (pripadnika vladajuće klase) i ogromne većine ekstremno siromašnih, lako se može uočiti zašto je smena aktuelne vlasti imperativ za sprečavanje najgoreg scenarija destabilizacije i sukoba.

Iskustva drugih bivših komunističkih zemalja nedvosmisleno pokazuju da je hibrid totalitarizma i slobodnog društva neodrživ, a ja bih rekao i opasan.

Zato je borba za slobodu vere, slobodu izražavanja i političkog delovanja, zaštitu imovine i statusa SPC mnogo više od toga. To je u suštini pobuna naroda zbog nepravde i neslobode.

I u pravu je mitropolit Amfilohije kad je kazao da je „ovaj narod posle 75 godina postao slobodan”.

Narod oseća nepravdu koja dolazi iz bolesnog i potrošenog sistema, zasnovanog na ličnoj vlasti jednog čoveka. Endemska korupcija, endemsko siromaštvo i endemski kriminal. To je, nažalost, slika Milove Crne Gore danas.

To ugrožava same temelje države Crne Gore i njenog društvenog bića.

Trebalo nam je 29 godina da počnemo da shvatamo proročke reči Vaclava Klausa iz 1991. godine.

Jedan od lidera Demokratskog fronta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista