Kosovo na raskršću

Šteta je što o osvajačkom pohodu zapadnih zemalja na Srbiju ne znamo dovoljno. To bi nam pomoglo da shvatimo sadašnju razliku u stavovima zapadnih zemalja, u prvom redu SAD i Nemačke, koji se odnose na rešenje „kosovskog čvora”, tj.  zašto  određene zemlje danas predlažu podelu teritorije, druge se zalažu da Srbija prizna Kosovo, sok neke zemlje čak i ne priznaju Kosovo. Reč je samo o zemljama koje su učestvovale u NATO bombardovanju Srbije i Crne Gore.

Vinston Čerčil je u Njegoševom stilu, u svojim mlađim danima, izrekao veliku misao povodom invazija Rimljana u vremenu Julija Cezara na britanske ostrvljane i njihovo pokoravanje: „Osnovno je pravo ljudi da umiru i ubijaju u odbrani zemlje u kojoj žive i da najteže kažnjavaju pripadnike svoje rase koji su zagrevali ruke na ognjištu osvajača” (Churchill’s History of the English-Speaking Peoples). Međutim, Čerčil je kasnije zaboravio da to pravo imaju i drugi narodi, posebno oni protiv kojih je predvodio osvajačke ratove (Južna Afrika i Sudan). Kad imaš vojnu i ekonomsku snagu, koristiš ih maksimalno, baš onako kako to jasno stoji u poznatoj Volfovic doktrini.

Srbija se odupirala NATO bombardovanju koje je dolazilo s velike visine, mada svojim oružjem do osvajačkih aviona nije mogla da dopre. Veoma uticajne američke novine „Njujork tajms” su 23. aprila 1999. godine objavile tekst Tomasa L. Fridmana iz koga se jasno vidi zaslepljenost osvajača koji poseduje takvu vojnu snagu. „Ako jednu nedelju dana pustošite Kosovo, mi ćemo za jednu deceniju vratiti vašu zemlju unazad, uništavajući vas. Da li želite 1950? Mažemo vas dovesti u 1950. Da li želite 1389? Možemo takođe i 1389”. Pored toga, Fridman je pozvao SAD da u Beogradu razore električne mreže, vodovode, mostove i puteve, da aneksiraju Albaniju i Makedoniju kao američke protektorate, da „godinama okupiraju Balkan”. Pomenute pretnje dobrim delom su i ostvarene. Ta okrutnost moćnika slična je onoj kada je razbesnela Rimska imperija potpuno razorila Kartaginu. Međutim, bilo je mnoštvo velikana koji su znali i smeli da ukažu kako se mogu izbeći ratovi zbog sebičnosti, od Dantea do mnogo drugih, ali ih ljudi nisu slušali.

Kada sagledamo kako je i zašto došlo do komadanja Srbije, znaćemo šta bi sada mogli da urade naši političari i naš narod. Potrebno je da doneti odluku: da li još čekati da se odnosi velikih sila eventualno promene ili prići podeli teritorije. Vreme za pravedniju podelu je prošlo, a novo, po svemu sudeći, nije pristiglo. Podelu je trebalo obaviti pre nego što je Kosovo priznato od mnogih zemalja. Srbija je tada mogla dobiti povoljnije granice i druge uslove. U to doba bi kosovski Albanci rado prihvatili „suštinsku autonomiju” u okviru Srbije. Za moj predlog iz tog doba, da se održi Balkanski samit koji će rešiti ne samo problem Kosova već i povratak raseljenog naroda iz Hrvatske („Njujork tajms”, 20. februar 2000), naši političari nisu apsolutno bili zainteresovani.

Pored toga, nije nam poznato zašto Nemačka i neke druge evropske zemlje nisu za podelu Kosova, a očekuju da se Srbija odrekne svoje teritorije. Očigledno, Rusija i Kina ne mogu same odlučiti da se rešenje traži i potvrdi u Savetu bezbednosti. Pat situacija nije dobra ne samo za Srbiju, uključujući i Kosovo, nego i za Evropu. Zato je potrebna evropska pomoć Srbiji da se mirnim putem valjano reši taj agresijom svezan čvor.

Akademik Rajko Igić