Zdravstvene mere u prevozu - preporučeno se ne mora

I pored svih mera predostrožnosti koje su trenutno na snazi, preporuka zdravstvenih radnika i nadležnih, odluka o tome hoće li građani nositi zaštitnu opremu zavisi od „dobre volje” građana, a oni su sve više „opušteni”. Broj onih koji nose maske u prevozu je iz dana u dan manji a rukavice tek po jedan, najviše dva putnika.

U autobusu na liniji 26 odnos onih koji su se zaštitili i onih koji nisu u jučerašnjem danu, recimo, bio je pola-pola, a već što se tiče linije 77, daleko manji.

Rukavice ti malobrojni nose najčešće samo na ruci kojom hvataju šipke i drže se. Neki imaju samo papirne maramice, što je svakako bolje nego se hvatati golom šakom.

Maske uglavnom nose stariji građani, zaposleni gde je oprema i danje obavezna (njihova radna mesta raspoznaju se nalepnicom na torbi za laptop, uniformom i slično) i tek poneki tinejdžer. U pitanju su hirurške ili ručno šivene pamučne maske, u čemu se ljudi ili dovijaju i bitno im je samo da ih poseduju ili se trude da baš njihova bude najlepša, najšarenija, „najmodernija”.

– Majka mi je sašila tri maske, pa perem i menjam. Ne mogu da nosim one hirurške, ružne su – pričala je srednjoškolka svojoj drugarici s kojom je putovala ka Trgu republike, dodajući da je jedna plava, druga roze sa tufnicama, a treća bela sa leptirićima.

Što se tiče obaveštenja koje je istaknuto na vozilima, a čuje se i sa validatora na svakoj stanici – da se prva vrata koriste za ulaz, a ostala za izlaz – poštuje se na početnim stanicama, jer se i otvaraju samo prva, dok se na ostalim stajalištima ulazi kako ko stigne. Ukoliko neko od putnika upozori na mere moguće je da čuje pitanje: „Misliš da će to da te zaštiti?”

Na pojedinim sedištima, uglavnom onim do prolaza, stoji da sedenje na njima nije dozvoljeno. To je, možda, jedini apel koji se poštuje. Ali u mnogim vozilima i ona polako nestaju, pocepana su ili se ne vide, jer građani sednu baš na ta mesta.

– Preporučeno se ne mora – često se čuje u vozilima gradskog saobraćaja, pa se kod onih koji su se zaštitili nazire i strah u očima poznat kao – „šta ako...”

Ali zato čim se neko nakašlje ili kine, svi pa i oni koji se ne pridržavaju preporuka, okrenu se ka toj osobi, gledajući je podozrivo. Strah ipak i dalje postoji, ali nije u prirodi svih da ga priznaju.