Prokletstvo dara

Ponekad, ali vrlo retko, pojave se ljudi sa darom da zakorače ispred svoga vremena. I tada pomislimo da ovaj svet ima šansu. Da može biti bolji. Taj tračak nade, kao po pravilu inercije prozaične svakodnevice u kojoj suštinski živimo i koju eufemistički krštavamo malograđanštinom ili nekim drugim sinonimom za taj besmisao koja nas razara – traje kratko. Ali dovoljno je i to malo da ukaže kako rođenjem svi dobijemo šansu da životu damo smisao, a to što se većina, sklona utilitarizmu, odluči da prokocka tu šansu, za to niko osim nas samih nije kriv. „Sudbinu kroji snaga volje”, rekao mi je jednom prilikom Igor Vuk Torbica.

Često me je, ne samo na profesionalnom planu, dovodio u situaciju da žučno moram da objašnjavam drugima neke njegove postupke. Kad malo bolje razmislim, nijednog meni bliskog i dragog čoveka nisam toliko puta branio od nerazumevanja drugih, kao što sam to činio kada je Igor u pitanju. Branio sam ga ne samo od besnih pasa već i od, po mojim aršinima, pristojnih ljudi. Pritom, on mi je neretko zamerao što na taj način trošim energiju – i svoju i njegovu. A mnogi su voleli da ga napadaju. Sa posebnim užitkom su to činili oni čiju je licemernost prezirao, a koji danas ucveljeni žale za njim. Za života su mu zatvarali vrata svojih teatara, komformistički se plašeći njegove beskompromisnosti kada je o umetnosti reč, a danas mu ih odjednom otvaraju razmišljajući u stvari i dalje isključivo o sebi. Nije slučajnost da je njegova prva značajna predstava koju je režirao Nušićev „Pokojnik”. Ništa nije bilo slučajno u Igorovom životu. Nažalost, ni u njegovoj tragičnoj smrti.

Svi moji argumenti su se tokom tih neretko žučnih diskusija o Igorovom „liku i delu” svodili na to da sam ga, pre svega dobronamernima, a onda i ovim drugim, opisivao kao čoveka koji se svojim darom, ali što je još bitnije i svojim karakterom, izdigao iznad ovog vremena i da mu to ne praštaju ne samo oni na čiju je neljudskost tako otvoreno i bez ijednog eufemizma javno ukazivao, već i oni koje je Igor iskreno cenio. A umeo je da ceni i jake i slabe kada bi u njima prepoznao neki kvalitet, pa čak je bilo dovoljno i to da oseti makar dobru nameru. Verovao je da se čovek može popraviti.

Igoru je, kako god se zvao njegov Bog, taj Svevišnji podario jasan vid. I on od tih slika života oko sebe nije bežao, nije ih svesno, zarad prividnog mira i društvenih konvencija, retuširao u svojoj glavi. On se istrajno i posvećenički borio sa tim slikama iz žalosnih života drugih. I zato je dar postao prokletstvo.

Ne znam da li su me druženje i saradnja sa Igorom promenili kao čoveka nabolje, jer to je oduvek suštinski više zavisilo od mene, a ne od njega, ali pouzdano znam da je to njemu bilo bitno. I zato sam ga doživljavao kao iskrenog prijatelja. Jednog od retkih koji je bio spreman da delima to prijateljstvo, ne razmišljajući o negativnim posledicama po sebe. Kada nas je u jednom periodu naših profesionalnih života zajedno ošamarila nepravda, rekao mi je da sada kada smo dopustili da budemo prevareni, moramo da poštujemo vreme. I nisam ga razumeo kada mi je godinu dana kasnije, sa žarom u očima, i naizgled mirnom, u stvari kontrolisanom gestikulacijom, poručio da se vreme odužilo u beskraj. Jer sam bio uveren da on ima snagu vuka i sve vreme ovog sveta pred sobom, što je, verovao sam, bilo sasvim dovoljno da njegova generacija ispravi sve tragične greške prethodnih, pa i moje generacije.

Možda paradoksalno zvuči, ali u ovom tužnom danu njegovog odlaska, obradovali su me neki postovi mladih ljudi koji su se, povodom Igorove smrti, oglasili na društvenim mrežama, jasno i odlučno apostrofirajući da su spremni da sećanje na druženje sa njim pretvore u akciju. Mete su im odavno jasne. Igor je tokom celog svog tako kratkog, a po umetničkim rezultatima tako veličanstvenog života, upirao u njih.

Priča nije završena. Mirno spavaj Igore. Sa vukom u sebi...