Kolorit Džulijana Opija

Ekskluzivno za Politiku
Beč, juna – Džulijan Opi, jedan od najznačajnijih inajpriznatijih zastupnika savremene engleske umetničke pozornice, prisustvovao je nedavno otvaranju izložbe svojih najnovijih grafičkih radova u bečkom Muzeju primenjenih umetnosti.

Opi je jedan od upadljivih vesnika nove kreativne realnosti u kojoj medijski kodovi, emotikoni, piktogrami, savremena kompjuterska tehnologija i snaga poruke, korak po korak, potiskuju klasične umetničke tehnike. Njegova inventivnost na polju kompjuterski generisanog slikarstva i skulpture, lako prepoznatljiva svedenost formi koja se graniči sa logo-ikonografijom, prefinjeni osećaj za boje, likovni jezik koji integriše i potom transformiše sklop arhitekture, pejzaža i hiperbola, a pre svega pravolinijski princip „manje znači više”, svrstavaju ga u čelne redove nove generacije umetnika koja menja i viševekovnu ideju muzejske tradicije.

Ju-tjub, Flikr ili Fejsbuk, pretvaraju se, zbog svoje popularnosti i pristupačnosti svim svetskim socijalnim slojevima korisnika, ali i proširenih medijalnih mogućnosti, u „direktne” izložbene prostore pune tehničkih pogodnosti koje su u stanju da bilo kojem kreativnom radu pridodaju dimenziju više.

Nazvana jednostavno „Sveži radovi” izložba Džulijana Opija, koja je otvorena do kraja septembra, podeljena je u tri velike tematske grupe: portreti(inspirisani holandskim i britanskim portretistima od 17. do 19. veka), aktovi i pejzaži(japanski predeli). Sastoji se od svetlosnih kutija, video projekcija, LED i LCD ekrana sa kompjuterskim animacijama, murala, grafika, „laserskih portreta” i kompjuterski generisanih skulptura. Zbog specifične fizičke prirode prikazanih dela, izložba je postavljena u, za takve prilike, do sada nekorišćenim prostorijama MAK-a koje obiluju prirodnim svetlom. Direktor muzeja Piter Never je na konferenciji za novinarerazjasnio da je, zbog svih vibrirajućih slika i pokreta, bilo neophodno redukovati količinu veštačkog svetla da bi se izbeglo reflektovanje i još više istakao intenzivan kolorit Opijevih radova.

Džulijan Opi od početka devedesetih godina prošlog veka kreira svoja umetnička dela isključivo na kompjuteru, a od pre nekoliko godina sve češće koristi pokretne slike. Višestruko je nagrađivan za svoje ilustracije, između ostalih i za omot Blurovog albuma „The best of” (2001).

„Politika” je dobila priliku darazgovara sa ovim britanskim umetnikom pred otvaranjenjegove izložbe u MAK-u.

Vaša serija„Osam japanskih predela” kompletirana je neposredno pred otvaranje bečke izložbe. Otkudinteresovanje za Ukio-e školu i specijalno za umetnike Hirošigu i Utamaru?

Za Hirošigu su čuli mnogi, tako da ne mogu da se pohvalim da sam ga ja otkrio. Na kraju krajeva, postao je popularan onoga trenutka kada se pročulo da je Van Gog naslikao svoje japanske impresije po uzoru na njegove crteže. Ne znam da li vam je poznato da je i Herže, tvorac stripa o Tintinu, u nekoliko navrata kopirao stil japanskih ukio-e crtača, što je veoma očiglednou svesci „Tintin na Tibetu”. I Tuluz Lotrek je kod Japanaca pronašao inspiraciju za svoje karikirane portrete pariskog miljea. Dok su Evropljani na ukio-e gledali sa divljenjem, on je za Japance bio „petparačka umetnost”. Na ukio-e crtežima su se, osim scena iz građanskog životai pejzaža, često nalazili portreti prostitutki i glumaca Kabuki teatra, čak i eksplicitne seksualne scene, jer su jednostavno bili namenjeni običnom svetu. Međutim, mojih „Osam japanskih predela”, ma koliko to čudno zvučalo, direktno je inspirisano nečim što sam kao tinejdžer doživeo na svom lutanju po Kornvolu, i to kasnije povezao sa svojom ljubavlju prema ukio-e tehnici – dominaciju prostora nad čovekom, prazninu i neoskrnavljen mir. Od tada su prazni prostori naprosto počeli da me fasciniraju – nepregledni krajolici, napuštene fabričke hale, šume... Posle Kornvola, možda najpresudniji uticaj na moj rad imala su putovanja po Švedskoj i Norveškoj na kojima sam pokušavao da zavirim u svaku prostornu misteriju, i da sebi dam odgovor na pitanje: Kako je moguće da ovako nešto postoji? Mnogo godina kasnije krenuo sam da istražujem Japan. Škljocao sam svojom digitalnom kamerom i nacrtao puno skica, a sve to mi je služilo kao podloga za „Osam japanskih predela”.

(/slika2)MAK je u neku ruku pravo mesto za pokazivanje radova inspirisanih Ukio-e školom

Da, i to je još jedna neverovatna spona između moje sadašnje izložbe i ove institucije. MAK ima najbogatiju kolekciju ukio-e crteža van granica Japana – negde oko 4.000 primeraka.

Kako biste opisali svoju crtačku tehniku koju kritičari umetnosti najčešće ocenjuju kao majstorsko svođenje?

Iako je činjenica da se koncentrišem na relevantne bazične karakteristike prostora ili ljudi koje portretišem, ja se sa epitetom „redukcije” ne bih sasvim složio. Smatram da se u mojim radovima ne radi o redukciji već o ekspanziji. Jednostavno setrudim da sve radim spontano, da dokučim i spoznam stvari i ljude po impulsu, jer mislim da onog trenutka kada moraš da doneseš odluku o nečemu, to znači da si na pogrešnom putu. Jedino gde nisam spontan je izbor materijala: stalno naručujem staklo od iste staklare iz Berlina a elektronske panoe i ćelije od jednog jedinog engleskog proizvođača svetlećih reklama.

Vaši aktovi, i pored svoje bazičnosti, imaju veoma specifičnu dinamiku!?

Često čujem pitanje: Zašto vašim modelima fale stopala?Ili, zašto nemaju lice? Kod mene se radi o piktogramskim igrama i menjanju uloga. Stopala znaju da odvuku pažnju,dok je to ustvari jedan deo tela koji se u portretisanju može sasvim izostaviti a da nikome ne oduzme ljudskost. Za ženske figure sam uzeo uzor jednostavnog piktograma za ženski toalet, koji takođe nema stopala. Ili možda grešim? Dvodimenzijalnost otvara fantastične mogućnosti za postavljanje pravih pitanja: Ko je to, šta oseća, da li nešto oseća? Slično tome, za predmete ili prirodu možete se zapitati šta ih definiše i kakav je njihov piktoralan položaj u opštoj slici sveta. U „Osam japanskih predela” to sam naglasio pomoćunekoliko lajtmotiva: negde je to jato ptica koje preleće nebo, negde odraz planinskog masiva u vodi, a ponekad je to lagano njihanje latica belih rada na vetru.

Ženski model koji ste koristili u najnovijoj seriji ovde prikazanih aktovaima skoro vojničku prezentnost

To je puka slučajnost, u smislu da je model koji mi je pozirao bila atletska osoba koja je u sebi nosila tu disciplinu i ritmiku. I to je takođe jedna jako interesantna stvar. Svaki model, naime, „preslikava” sopstvenu dinamiku na umetničko delo.

Zbog neverovatno realistične optike često se čuje pitanje da li ste u izradi ženskih portreta, inspirisanih klasičnim holandskim i britanskim portretistima, kombinovali fotografiju sa crtežom?

Tokom poslednjih nekoliko godina zainteresovao sam se za radove sera Pitera Lelija, Inoha Simena, Artura Devisa, Van der Vorta i Džordža Romnija, za njihov način likovnog predstavljanja u kome su izuzetno veliku pažnju obraćali na najmanji detalj na odeći svojih modela.  

Moji novi portreti su crtani rukom u kompjuterskom programu, što nije tako jednostavno kao što možda zvuči. Bilo mi je, na primer, potrebno pet dana da doteram u red sve detalje haljine za portret „Marije Tereze sa crvenim šalom”.