Od izdajice do mirotvorca

Nagrađivana i osporavana. Nema glumice na prostoru Jugoslavije o čijem su se liku i delu više vodile polemike. Dobitnici nagrade „Žanka Stokić” i laureatkinji „Dobričinog prstena”, Mirjani Karanović, Festival evropskog filma Palić dodelio je priznanje „Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji.

Poslednjih godina pripisivane su joj velike nadležnosti – da je priznala Kosovo, vodila antisrpsku propagandu, podržavala Šiptare, žigosala svoj narod i predstavljala ga kao zločinački. Za deo javnosti to ostaje prva asocijacija na njeno ime.

Ovaj „ženski Vuk Branković” veliku pažnju izazvao je dvehiljaditih ulogama u bosanskom i hrvatskom filmu tematski vezanom za jugoslovenske ratove, gde je bila prva glumica koja je prešla granice i snimala posle krvoprolića u SFRJ. Mediji ne propuštaju da spomenu da je tumačila žrtve srpskog nasilja – majku poginulog hrvatskog vojnika u filmu „Svjedoci”, u „Grbavici” muslimanku koju je, u ratom zahvaćenom Sarajevu, silovao Srbin (film je dobio Zlatnog medveda u Berlinu), u filmu „Tri prozora i vešanje” (kosovski kandidat za Oskara 2014) novinarku koja radi priču o silovanim Albankama, u „Dobroj ženi” (svetska premijera na Sandensu) ženu koja otkriva ratne zločine supruga (Srbina).

Naslovi o njoj neretko se završavaju uzvičnikom – „Mira Karanović opet pljuje po Srbima!” Pišu da paradira po Bosni i tvrdi da su njena ostvarenja zapravo filmovi pomirenja. Kada je 2019. proglašena za počasnu građanku Sarajeva, komentari su bili: „Velika Mirjana – velika čast – veliko poštovanje”, „Divna žena, glumica i mirotvorac”, „Čestitke u ime svih pobijenih, nestalih i proteranih Srba iz Sarajeva”.

A šta ona na sve to kaže?

„Ja sam kao artista koji zna da uradi trostruki ili četvorostruki salto. Da napravim razna čuda. I ako mi ponudite ulogu u kojoj samo hodam i tako malo poskočim, malo se lako zavrtim oko sebe – meni to nije zanimljivo.”

„Grbavica” je za nju duboko human film.

„Ne očekujem da posle filma padne vlada. Film ne menja istoriju. Međutim, u Bosni su posle ’Grbavice’ žene koje su silovane u logorima dobile mesečnu pomoć, one su obolele od depresije i nisu sposobne da rade. Znači, to ipak nije „samo film”. Da li Šekspir nije trebalo da napiše ’Romea i Juliju’? Taj komad se vekovima igra kao primer šta mržnja čini ljudima. Mi mislimo: ma, to je samo Šekspir. ’Romeo i Julija’ u režiji Mikija Manojlovića su Albanac i Srpkinja, to je konkretna priča i tiče te se. I pomisliš: vidi, to je to. To je taj Šekspir. I opet pitam: Šta je Šekspiru trebalo da napravi priču o nečem što svi vide, ali ćute? Sigurno ne zato što hoće da se kandiduje na izborima. Jer, kao što kažete, to je samo film”, rekla je dvostruka dobitnica pulske Zlatne arene, za „Petrijin venac” i „Oca na službenom putu”, koju smo nedavno gledali u „Dnevniku Diane Budisavljević”.

Evo šta kaže o sebi: „Nikada nisam glumila zbog para ili uspeha. Nemam šta sebi da zamerim, niti postoje dela u mojoj prošlosti koja bih volela da sakrijem. Sada znam da sam ulagala u svoje nasleđe, u nešto što će ostati iza mene, nešto kvalitetno po čemu će ljudi da me pamte. Te filmove možete da pogledate i danas, ne moram da se stidim i da mislim da sam omanula. Kad svodim račune, veoma sam zadovoljna svojim životom, uz sve ogrebotine, fleke i rane, prelome, i svašta. Baš sam nekako super.”