Izborne fusnote

Danas se na 234 izborna mesta u Srbiji ponavljaju izbori. Tek nakon što se to obavi, izborni proces će biti i formalno završen. Ipak, sve što je važno i značajno u vezi s ovim izborima već je poznato, koliko god još postojale neke teoretske šanse da rezultati na ponovljenim izborima donesu i neke bitne promene. I mada je o mnogim aspektima izbora u proteklih desetak dana napisano toliko toga, čini se da još ima prostora da se ukaže na neke zanimljive fenomene.

Desilo se da sam taman negde u vreme izbora čitao knjigu kanadsko-britanske novinarke kinesko-makedonskog porekla Zije Tong pod naslovom „Balon realnosti”. Da je knjiga sociološka, naslov bi takođe bio adekvatan. Međutim, Zija Tong je, kako ljubitelji njenih tekstova dobro znaju, naučna novinarka i više je zanimaju prirodne nauke nego sociologija. Podnaslov knjige je stoga indikativniji što se tiče sadržaja: „Slepe mrlje, skrivene istine i opasne iluzije koje oblikuju naš svet.”

Autorka hoće da kaže da „balon realnosti” u kojem se krećemo nije samo rezultat naše sklonosti da izbegavamo suočavanje s neistomišljenicima, nego i puke ograničenosti naših čula. U jednom poglavlju ona na čaroban način opisuje koliko toga o svetu nismo znali dok nismo imali mikroskop i teleskop, odnosno koliki deo istine o svetu nam je nedostupan golim okom.

Čini mi se da je i mnogim komentatorima izbora promakla istina koja se tiče najvećih i najmanjih brojki; istina koja se krije u neverovatno velikom procentu glasova koji je dobila Srpska napredna stranka, odnosno istina koja se krije u najmanjim mogućim procentima kod partija koje su ostale daleko ispod cenzusa. Rezultati Socijalističke partije Srbije, liste oko Aleksandra Šapića, POKS-a, Metle, Suverenista, pa i Pokreta slobodnih građana su, da ostanemo kod već započete metaforske paradigme, ono što se vidi golim okom, a za skrivene istine jako velikog i jako malog trebaju nam drukčiji uvidi.

Skoro dva miliona glasova koje je dobila Srpska napredna stranka su toliko ogroman broj da u njegovoj senci ostaje jedan manji broj, koji je, međutim, mnogo impresivniji i mnogo važniji. Srpska napredna stranka ima, naime, 730.000 članova i samim tim predstavlja najveću i najmnogoljudniju političku partiju u Evropi. Tu vredi stati i razmisliti. Zemlje sa po dvanaest, odnosno deset puta više stanovnika, kao Nemačka ili Francuska, nemaju nijednu stranku koja ima toliko članova.

U tom smislu, postoji detalj o kojem se ne govori mnogo. Ispada tako da jedan član SNS-a „vuče” jedva jednog i po simpatizera koji za ovu stranku glasa. Primera radi, CDU Angele Merkel ima oko 400.000 članova, a na prošlim saveznim izborima osvojio je blizu 15 i po miliona glasova, što znači da jedan član sa sobom „povuče” više od trideset simpatizera. U tom kontekstu, rečenicu Aleksandra Vučića o tome da više nikad nije moguć ovakav uspeh SNS-a, dodatno dobija na značaju. Ova (nepuna) dva miliona u ovoj Srbiji njihov su maksimum. Čak i SPS na stotinak hiljada članova ima oko 330.000 glasača, tako da jedan njihov član „vuče” 2,3 simpatizera.

Među listama koje su dobile mali broj glasova mnogi su bili razočarani rezultatom grupe građana „1 od 5 miliona”, koja je dobila oko 20.000 glasova. To jeste mali broj, ali ga treba gledati u pravom kontekstu. A pravi kontekst je taj da je Čedomir Jovanović, uz celu gomilu koalicionih satelita, dobio jedva 10.000 glasova, a Zoran Živković sa svojom listom malo više od 7.000. Ispostavlja se, dakle, da je jedna devojka iz Nove Varoši (Valentina Reković), sa svojim društvom, bez ikakve prave logistike, uzela više glasova od Čedomira Jovanovića i Zorana Živkovića zajedno. Više, dakle, od dva čoveka koji su pre samo petnaest godina bili najmoćniji i najuticajniji političari u Srbiji.

Naposletku, vredi reći i poneku o onome što je postalo refren u komentarima izbornih rezultata, a to je realna mogućnost da u parlamentu ovog puta uopšte ne bude opozicije. Ako bude tako, partneri SNS-a, kao i dosad, biće po svoj prilici bliži „srednjoj liniji” ove stranke, nego što su njene vlastite margine. Kad čovek vidi kakve su sve ideološke suprotnosti stale pod krov SNS-a, pomišlja zapravo da bi Mihailo Marković mogao biti zadovoljan jer se na kraju ispostavlja da je možda i bio u pravu kad se zalagao za to da Srbiji ne treba višepartizam, nego bespartijski (ili jednopartijski, svejedno, uostalom) pluralizam.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista