Korona kao Robespjer

Slapovi neuspeha i promašaja koji se sručuju na glave građana Srbije davno su potopili poverenje u državu i njene protagoniste.

Prvi na redu bili su političari. Vojska, policija i službe bezbednosti su odabirom ljudi koji ih vode doprineli da se sruši njihov autoritet. Srpska pravoslavna crkva više liči na akcionarsko društvo obuzeto finansijskom naplatom podrške oko Kosova nego na čuvara duhovnih vrednosti.

Sudstvo je u vrhu korupcionaških delatnosti. Pljačkaši nikad završene tranzicije učinili su da se ne veruje biznismenima i privrednicima. Sve to vreme obrazovanje je u nedostatku jasnih vizija tumaralo između bolonjskih i švajcarskih modela, dopuštajući da se falsifikatima diploma i doktorata urušava nada u obučenost da se izbori sa izazovima. Oni sa visokoškolskim obrazovanjem samo čekaju pasoš doprinoseći najcrnjim demografskim slutnjama.

Tu je onda i zdravstvo. Bleštave zgrade novih kliničkih centara obećavale su bolju budućnost, ali se ispostavilo da nisu uspele da potisnu vonj koji je iz podruma medicinske struke počeo da izbija dolaskom virusa korona.

Sve je, kako-tako, funkcionisalo do izbora. Svakome iole razumnom bilo je jasno da vlast neće dopustiti da se oni ponovo odlože. Da bi se stvorio privid pobede nad koronom, vlast je dopustila održavanje fudbalskih i teniskih predstava. Zastrašeni lekari iz „struke” nisu se usuđivali da predsedniku kažu da nosi masku, još manje da izbore na bilo koji način povežu s povećanjem rizika od novih zaraza.

„Apsolutno ne”, izjavljuje doktorka D. K. T., koja je teskobu skafandera u kojima su se znojile njene kolege zamenila brigom da zaštitne rukavice budu u tonu s bluzom. Epidemiolog P. K. misteriozno je nestao dok je korona nadirala.

Pokazuje se da je lakše prikupiti glasove nego sačuvati poverenje, čak i u vreme kad je pandemija zašla u ešelone na vrhu. Vlast se oglušuje o jedan jednostavan zahtev ljudi koji su ubačeni u nevericu: dajte nam istinu! Uznemirenje potmulo raste i bilo je pitanje kada će i gde da pukne.

Dogodilo se u Novom Pazaru, posle dana ispunjenih snimcima lokalne bolnice: pacijenti po hodnicima, teški slučajevi se šalju kućama, umire se na stolicama, a lokalna islamska zajednica svedoči o dženazama koje su ostale van zvaničnih statistika.

Sve me, ne znam zašto, podsetilo na kampanju protiv „četiri napasti” koju je u Kini krajem pedesetih godina 20. veka poveo Mao Cedung. Članovi i aktivisti KP takmičili su se u istrebljivanju vrabaca – „javne ptice kapitalizma”. Zvaničnici na svim nivoima izveštavali su o povoljnim rezultatima gradeći predstavu da je sve u redu i da zemlja ima više nego dovoljno hrane. Kad je uništen ekosistem, zavladala je glad koja je odnela živote desetina miliona ljudi.

S prirodom se nije začikavati, a kada angažujete stručnjake koji su spremni na prikrivanje i samoveličanje, onda dobijete situaciju sa Opštom bolnicom u Novom Pazaru. Direktor dr Meho Mahmutović naložio je da se naprečac bolnica „umije”: predsednici vlade i ministru zdravlja trebalo je predstaviti vuhansku zdravstvenu ustanovu.

Premijerka i ministar su propisno izviždani, a bilo je, bogami, i ljutitih poruka: Alah vas ponizio! Premijerka je poručivala „ostavimo politiku po strani”, ne želeći da vidi da pred njom nisu politički aktivisti, već ljutiti narod. Ministar je apelovao da „sada treba jedinstvo” – podrazumevajući ćutljivo a ne jedinstvo u bučnom protestu protiv strahote i sramote.

„Mi smo vama dali vlast da biste ubili nas.” Grupa medicinskih radnika demonstrativno je okrenula leđa sviti iz Beograda i za takav potez dobila stotine poruka podrške iz čitave zemlje.

Jedina pouka onih čija je dužnost da se suoče s realnošću glasila je: ne ići u Tutin. Tamo čekaju novi demonstranti.

Političari zaboravljaju da će ih stvarnost kad-tad stići. Da li kao pohvala ili kazna, to zavisi od njih. Aktuelna vlast nije ni u vremenima opasnosti po zdravlje naroda uspela da se odrekne navike da sve drži pod kontrolom. Da komanduje i oblastima koje bi trebalo da budu isključivi zabran eksperata. Pritom se, farisejski, krila iza „struke” stvarajući moćnom propagandom utisak da političari slušaju lekare.

Ispostavlja se da to nije tako, da je vlast sve vreme držala daljinski upravljač u svojim rukama prodajući javnosti opscenu. Uostalom, od samog starta je moglo da bude jasno da političke velmože žele da kontrolišu sve što se ticalo, i tiče, pandemije. Na čelu jednog štaba je predsednik, drugi predvodi premijerka.

Ali, da bi projekat funkcionisao, bilo je neophodno obezbediti da se „medicinska struka” ne pobuni, da u štabovima sede oni koji nijednom kritičkom rečju neće ugroziti autoritet „političke struke”. Eksperti koji su imali neka kritička razmišljanja osuđeni su da govore na ono malo profesionalnih medija.

Vlast je ponovo pokušavala da odgovornost prevali na „neodgovorne građane”, ali je zaćutala kada su se među „neodgovorne građane” upisali predsednica parlamenta, ministar vojni, šef kancelarije za KiM – prisutni na derneku izborne pobede u prostorijama SNS-a, proslavi bez poštovanja elementarnih mera zaštite.

Dokle više to vređanje pameti? Vrh vlasti je sa zadovoljstvom prebrojao glasove koje knjiži kao iskaz ogromnog poverenja birača, pa i da je tako, tvrdim da će poigravanjem s narodnim zdravljem tu prednost izgubiti i brže nego što predsednikovi izraelski savetnici mogu da sanjaju.

Korona je poput Robespjera. Nepodmitljiva. Nastavila je da se uspinje, a na tom putu je masovno zarazila Novopazarce. Ne virusom, već neustrašivošću.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista