Noćni život se preselio u parkove

– Slikajte nas, ali tako da nam se ne vide lica. Nema smisla da naši roditelji iz novina saznaju da pijemo pivo iz flaše, ne nosimo maske i, što je najgore od svega, sedimo na betonu – pričaju, dopunjavajući jedan drugog, momci koji su se okupili u Studentskom parku. Na svakih nekoliko metara, na travi, klupama ili na betonskoj stazi, sedeli su u grupama mladići i devojke. „Mesto više” naročito se tražilo posle 23 sata, kada su prestonički lokali zatvoreni, u skladu sa merama borbe protiv širenja kovida 19.

Gotovo istovetna slika par stotina metara dalje, na Kalemegdanu. Mladići i devojke načičkani na bedemu i klupicama s kojih puca pogled na reku u kojoj se ogledaju noćna svetla. S mobilnih telefona puštaju domaće i strane hitove, poneko i zapleše. Kako nam je ispričala jedna iz grupe devojaka, planirale su da provedu veče u nekom kafiću ili na splavu, ali su se predomislile zato što je „fajront” već sat pre ponoći.

– Do pre pola sata čula se muzika sa splavova na novobeogradskoj obali Save. Na trenutak sam imala utisak kao da sam negde na primorju... Ove godine neću ići na letovanje baš zbog korone, pa mi je drago da barem nešto od morske atmosfere mogu da osetim u Beogradu. Topla noć, muzika, ljudi koji pod vedrim nebom pevaju i pijuckaju... Samo što Sava nije slana – kaže nam, uz osmeh, dvadesettrogodišnja Dijana.

Na travnjaku pored platoa spomenika „Pobednik”, mladi u grupicama sede na prostirkama i pevaju. Najviše ih je oko momka s gitarom. Svakog ko prođe, rukom pozivaju da im se pridruži. Vešti prsti i šest žica oblikuju akorde hitova Olivera Dragojevića, „Crvene jabuke”, „Riblje čorbe”... Nakon svake numere, usledio aplauz. Tapšali su i parovi koji su sedeli na klupama oko „Pobednika”. Dlanove nisu štedeli ni momci naslonjeni na ogradu platoa. Čak je i grupa devojaka, da bi pozdravile izvođača, na trenutak prekinula pokušaj da napravi zajednički selfi, tako da u kadar stanu pun mesec, velegradska svetla i njihovi široki osmesi.

Malo dalje od „Pobednika”, klupe raštrkane oko Damad Ali-pašinog turbeta zaposeli su svi oni kojima je bilo do „čašice” razgovora, neometanog pesmom i muzikom. U blizini Sahat kule i Prirodnjačkog muzeja, iako je prošla ponoć, ima puno šetača, baš kao i u Knez Mihajlovoj ulici, iz koje se puni Kalemegdan, prinudni rezervat prestoničkog noćnog života.

Živa je noć i u drugim gradskim zelenim oazama. U parku Ćirila i Metodija, kod Vukovog spomenika, „igla nema gde da padne”. Mladići i devojke sede na klupama ili stoje u grupama i razgovaraju. Neki jedu pice i pljeskavice koje su kupili u obližnjim pekarama i restoranima brze hrane koji rade i nakon 23 časa. Cigarete, sokove i piće pazare na okolnim benzinskim pumpama.

Kroz grozdove omladine, promiču i stariji sugrađani iz tog kraja grada, koji su izašli da „protegnu noge” ili prošetaju pse. Nema im druge nego da sa mladima dele „suverenitet” nad parkom koji je bio „njihovo” mesto gde su izvodili kućne ljubimce, družili se sa komšijama i odmarali nakon kupovine. Tokom vanrednog stanja, kažu, omladina se odvikla od svakodnevnog druženja u kafićima i otkrila parkove kao alternativna mesta okupljanja, uz to jevtinija i zdravstveno bezbednija.

Barem neka vajda od kovidnih vremena...