Prevelik gutljaj kineskog čaja

„Ni za sav čaj u Kini”, govorili su Englezi u vreme kada Kinezi izuzev tog napitka gotovo ničeg nisu imali u obilnim količinama, dovoljnim da bi se od toga skovao izraz koji znači „ni za šta na svetu”. Kina je u međuvremenu napravila sebi još gomilu stvari koje može prodavati, štošta je širom planete i kupila i tek se sprema da nastavi sa širenjem svog vlasništva. Ove nedelje je sebi pribavila i poslednji komad sopstvene teritorije, ne računajući Tajvan, čiji je status samoproglašene državnosti još nerešen. Zakonom o bezbednosti Hongkong je pao pod čvrstu kontrolu matice, na nezadovoljstvo mnogih stanovnika te oblasti i Zapada.

Zaludnima su se pokazale nade iz 1997, kada je Velika Britanija vratila Kinezima taj grad, da će, povedena njegovim primerom i kapitalizmom kojem je počela da se okreće, Kina pustiti da je Hongkong proguta umesto da bude obrnuto, da će se cela ta zemlja približiti zapadnom standardu poslovanja i unutrašnjeg uređenja. A to, kako kažu Britanci, pa se preko njihovog jezika nakaradno zapatilo i na srpskom, „nije šolja čaja” Zapada, nije po volji bivšem središtu kolonijalnih imperija koji bi radije da Kina i dalje bude izvor resursa lakih za crpljenje – nekad čaja, juče radne snage, danas i sutra ko zna čega u toj nedosanjanoj alternativnoj istoriji, ali uvek dostupnog i jeftinog – i da se ne pretvori, kao što se čini da bi mogla, u gospodara sveta.

Hladni rat hladnim oružjem: Jačanje straha od kineske dominacije može se pratiti ne samo po Donaldu Trampu nego i po onima inače sklonijim diplomatiji. Evropska unija, koja od prošle godine Peking otvoreno naziva „sistemskim rivalom”, sačinila je planove u kojima se Kina ne spominje poimence, ali su na nju usmereni. Prema njima, ograničiće se vanevropske investicije pomognute državnim subvencijama, protivno tržišnim pravilima EU, a važne evropske kompanije biće zaštićene od neželjenih kupaca.

Tokom pandemije kovida 19, kako je ona jenjavala u Kini i jačala drugde, ledene srsi su prošle i Evropljane i mnoge u Aziji od pomisli na to da će njihove firme, kojima je vrednost deonica masakrirana privrednim padom zbog pomamljene bolesti, Kinezi tek sad bez problema pokupovati. Indija se žali da se nešto slično tome desilo i sa spornom teritorijom na granici s Kinom, to jest da je ona, dok je Nju Delhi bio previše obuzet pandemijom, iskoristila priliku da se proširi u oblast za koju Indijci tvrde da pripada njima. Nakon toga je izbio sukob dveju vojski u kojem je nekoliko desetina ljudi stradalo od palica i kamenja. Bila je to, naizgled, zakasnela potvrda hladnoratovske teorije prema kojoj svi treba da imamo nuklearno oružje jer se onda niko neće usuditi da ga upotrebi kako se ne bismo zajedno vratili u kameno doba: otud je, izgleda, uputnije da se borimo kao da u njemu već jesmo.

Makron protiv Niksona: Inicijative za međunarodnu diplomatsku, vojnu i obaveštajnu saradnju u obuzdavanju Kine množe se među evropskim i azijskim državama. Francuski predsednik Emanuel Makron je čak natuknuo ideju da bi trebalo poboljšati veze s Rusijom kako bi se i ona svrstala u antikineski tabor. To je potpuni zaokret od čuvenog manevra Ričarda Niksona iz ranih sedamdesetih godina, kada je otvorio SAD prema Kini da bi nju koristio protiv tada snažnijeg „neprijatelja slobodnog sveta”, Sovjetskog Saveza.

Makronove zamisli imaju tu nezgodnu osobinu – nezgodnu barem po njega – da se često ne ostvaruju, kao što je ponovo dokazao podbačajem na francuskim lokalnim izborima. O ovoj uperenoj protiv Kine, međutim, Vladimir Putin bi možda mogao ozbiljno razmisliti makar na trenutak umesto da je iz istih stopa odbaci. Jeste da je taj kontraniksonovski zaokret uvredljiv po Rusiju, pošto sugeriše koliko je ona komparativno oslabila kao pretnja u odnosu na period od pre pola veka, ali to je samo razlog da se i Putin još jednom zapita koliko dugo još može održavati iluziju da je ravnopravan partner Kine. Ona i Kremlj se fino slažu kad treba politički nastupati protiv Zapada, ali to nikad nije ućutkalo gunđanja da su u njihovim zajedničkim ekonomskim poduhvatima uvek Kinezi ti koji profitiraju na račun Rusa.

Nije to dovoljno da bi Putin odbacio Kineze sve dok mu Zapad ne nudi ništa zauzvrat. Ali, možda će ruskom predsedniku, koji je sebi glasanjem o izmenama ustava obezbedio mandat do 2036, jednom sa Zapada stići konkretnija ponuda kakva se neće moći tek tako precrtati. Tih 16 godina deluje kao dug period, ali Rusija je ekonomski i politički u toliko osetljivom položaju da Putinu jeste vreme da se zamisli kakvu će zemlju, sad kad više nema naftnog buma da mu pomaže, ostaviti za sobom. Između ostalog, moraće i da se postara za to da kineski čaj ne ispije sav ruski.

Važno je zvati se Australija: Oni što se ponekad ponašaju kao da su čaj izmislili, Britanci, po svemu sudeći besprizivno idu ka bregzitu bez dogovora. Vlada u Londonu je odbila evropske sugestije da zatraži produžetak tranzicionog perioda, tako da će krajem godine – ako nekim čudom ne postigne dogovor sa EU o budućim odnosima iako su pregovori, i zbog pandemije i zbog nepomirljivih stavova, na mrtvoj tački – prestati da važe svi ekonomski, bezbednosni i drugi sporazumi Ostrva i Kontinenta.

Vlada Borisa Džonsona umiruje javnost porukama kako je sve u najboljem redu i da će u najgorem slučaju imati sa EU isti onakav aranžman kakav je sklopila Australija, što, navodno, uopšte nije loše. Ako u odnosu na EU bivša imperija bude u statusu kakav ima njena nekadašnja kolonija sa drugog kraja planete, slobodna trgovina se zaustavlja, sa svim lošim posledicama po britansku i evropsku ekonomiju. Drugim rečima, biće to bregzit bez dogovora, koliko god se sada eufemizmom s Australijom izbegava taj ne preterano popularan termin. Prema još nekim naznakama britanske vlade, nije sigurno ni da će se ispuniti poluobećanje kako nakon raskida s EU neće sniziti stepen zaštite radnika i potrošača od korporativne eksploatacije.

Ako prihvati i tri miliona žitelja Hongkonga kojima nudi državljanstvo, britanska vlada neće održati ni reč da će umanjiti priliv migranata. S obzirom na jarost koju je tim pozivom izazvala u Kini, na mrzovolju koju pobuđuje u EU i na trgovinske ultimatume iz SAD, kao da ni Britanija nema jasan plan za to kuda će sa sobom u toj „slobodi” za koju se borila. Htela je da obnovi svoje „slavne tradicije”, ali će se od prevelike količine čaja možda zagrcnuti.