Virusi nemaju miljenike

Novakov test na virus korona sada je negativan i ta vest obradovaala je mnoge njegove poštovaoce. Da, i poznati nisu imuni na kovid 19. Ipak, moraju li to svi da znaju, ili obrnuto: ima li razloga za skrivanje da neki sportisti, glumci, političari, umetnici, novinari nisu uspeli da se spasu od zaraze? Da li je bolest lična stvar čoveka?

Novaku Đokoviću bile su potrebne 24 godine da od trnja stigne do zvezdanog teniskog neba i manje od 24 časa da shvati kako se za taj put vadi i povratna karta. Oni koji su ga do juče dizali u zvezde, preko noći su ga uvaljali u blato, optužujući ga da je nepromišljenom odlukom ugrozio zdravlje desetine hiljada ljudi koji su sedeli u publici teniskog meča.

Ništa bolje nisu prošli ni najbliži saradnici Aleksandra Vučića – Marko Đurić, Maja Gojković i Aleksandar Vulin, koji su nekoliko dana nakon proslave pobede SNS-a na republičkim izborima, objavili da su zaraženi kovidom 19. I dok sa zahuktavanjem „koronakrize” raste broj javnih ličnosti koje su priznale da su zaražene novim virusom, psiholozi i istraživači javnog mnjenja tragaju za odgovorima na pitanje – na koji način javno priznanje nekog političara, trenera, sportiste ili glumca deluje na svest prosečnog građanina.

– Ako mi kao istraživaču javnog mnjenja postavite teoretsko pitanje – da li priznanja javnih ličnosti deluju otrežnjujuće, rekao bih „da”. Ljudi se vrlo često identifikuju sa glumcima, sportistima ili političarima i, kada shvate da niko nije zaštićen od virusa, shvate da i oni mogu biti zaraženi. Ali, kada izađem na ulicu, vidim da se ljudi neozbiljno i neodgovorno ponašaju – ne samo kod nas već i u celom svetu. Dolaskom lepog vremena, svi su pohrlili u bašte i kafiće, noćni klubovi su puni mladih koji su mesecima bili u socijalnom karantinu, a u prodavnicama i tržnim centrima na prste jedne ruke mogle su da se prebroje osobe koje su nosile masku i držale distancu. Kada posmatramo koje mere države najbolje deluju na promenu ponašanja, shvatimo da to zavisi u kojoj zemlji živimo. U želji da smanje broj saobraćajnih nesreća, Australijanci su pokrenuli medijsku kampanju u kojoj su prikazivali žrtve drumskih tragedija i to je dalo efekta, jer su vozači počeli da vezuju pojas i prestali da telefoniraju tokom vožnje. Ista ta mera primenjena u Srbiji nije dala gotovo nikakve rezultate – tek kada su saobraćajci počeli da kažnjavaju, počeli smo masovno da se vezujemo u kolima – smatra Vladimir Pejić, direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja „Faktor plus”. 

– Mislim da isti kazneni „scenario” mora da se primeni i kada je u pitanju zaštita od kovida 19. Jedan deo javnosti sigurno je preplašen saznanjem da je virusom korona zaražen Novak Đoković, jer je on mlad i vrhunski sportista, koji uzima zdravu hranu i vitamine i ima novca da plati lečenje. Međutim, drugi deo javnosti razmišlja u pravcu – ako Novak nije mogao da se sačuva, ne mogu ni ja – dodaje naš sagovornik.

Na pitanje zbog čega javne ličnosti objavljuju da su zaražene, Pejić kaže da među njima sigurno ima dobronamernih, koji žele da upozore javnost na opasnost od kovida 19. Među njima ima i onih koji i na taj način žele da pridobiju simpatije i saosećanje javnosti, ali i osoba koje bolest čini psihološki ranjivim i kojima je potrebno da ih javnost teši dok leže u postelji.

Psiholog i psihoterapeut Ana Vlajković podseća da svako od nas ima odgovornost i moralnu obavezu da obavesti bližnje da je nosilac virusa, a odgovornost poznatih ličnosti još je veća. 

– Život javnih ličnosti odvija se pod svetlima reflektora i njihov privatni život u suštini nije ličan i intiman – oni su se odrekli dela svoje privatnosti kada su ušli u političku ili sportsku arenu. Njihova uloga je u tome i da skrenu pažnju na neki društveni ili medicinski problem i pošalju javnosti poruku – ako se dogodilo meni, može svakome da se desi. Ipak, negativne reakcije javnosti su prirodne i rezultat su straha za sopstveno zdravlje i život.

Zbog toga na socijalnim mrežama čitamo komentare tipa – tako vam i treba kad ste pravili žurke i proslave. U nesvesnom delu naše ličnosti i dalje postoji uverenje da je bolest „božja kazna” za one koje se ponašaju nesavesno ili su loši ljudi. Kada je 1981. godine počela pandemija side, heteroseksualne osobe su govorile: „To je bolest homoseksualaca, ja sam bezbedan”, da bi vrlo brzo shvatile da nema zaštićenih. Međutim, HIV je virus koji se dobija krvnim ili seksualnim kontaktom, a virus korona se dobija na mnogo jednostavniji način – podseća naša sagovornica. 

Ana Vlajković dodaje da je potrebna velika doza lične hrabrosti da neko prizna da je zaražen, jer ova izjava znači „ja sam samo čovek, a u bolesti smo svi isti”. Ljudsko telo je krhko, virus ne bira i u stanju je da slomi i najzdravije među nama, a političari vrlo često kriju da su zaraženi da bi delovali kao „bogovi” i „nedodirljivi”. Nažalost, nema univerzalnog odgovora na pitanje kako priznanje neke javne ličnosti deluje na njene simpatizere – neki će shvatiti da virus nema „miljenike” i učiniće sve da socijalne kontakte svedu na minimum, a drugi će pomisliti „niko nije zaštićen” i nastaviće da se ponašaju kao da virus ne postoji. Najopasniji su oni koji nemaju zdravu dozu straha od kovida 19, jer su upravo oni ti koji šire virus.