Nedela brižnih majki

Novi Sad – Srpski, kosmopolitski grad filma Novi Sad, ovih dana sazidan je od iskrene ljubavi prema filmu. Glamura nema, niti ga organizatori žele, ali zato ulicama i bioskopima festivala Sinema siti šetaju autori koji govore o temama i nedelima koji potresaju savremeno društvo.

Tokom dve godine u zatvoru u Šaronu, Jevrejka iz Izraela, rediteljka Natali Azulin, snimala je film „Šahida: Alahove neveste” jedino dokumentarno delo u takmičarskom programu „Egzit Point”. Ona je pratila 120 zatvorenica, uglavnom mladih žena, koje su kao bombaši-samoubice osuđene i proglašene ekstremnim teroristima.

Rediteljka Azulin slika svakodnevni život i ispovesti nekoliko žena: Vete, Ibtisam, Dunije, Ajat, Nuhe, Ranje, koja je pobegla od kuće i na graničnom prelazu nožem napala vojnika, ili Kajle koja hladnokrvno opisuje napadza koji je osuđena na tri doživotne robije i još 30 godina zatvora. Njoj Azulin daje najviše prostora u svom potresnom dokumentarcu, jer je snima i kada je deca posećuju a ona im objašnjava koliko traju tri doživotne robije.

U susretu sa novinarima, Azulin je objasnila da zatvorenice nisu pogledale film, jer to nije dozvoljeno, ali je film otkupljen za prikazivanje na TV Aldžazirate da se ona nada da će ga one videti. Međutim, zatvorenicama je, kako je objasnila rediteljka, mnogo važnije da svet vidi njihove priče...

Šta Vas je podstaklo da snimate film o ženama bombašima-samoubicama?

Mnoge mlade žene počele su da učestvuju u samoubilačkim bombaškim napadima u Izraelu početkom 2003. godine. Reč je o armiji žena, ponajviše majki, koje su u tome učestvovale iz svojih ubeđenja, a moja želja je bila da razumem zašto to rade. Šest meseci pre nego što sam prvi put posetila zatvor istraživala sam civilizacijske i religijske razlike među nama, čitala o njihovoj kulturi, religiji, porodici, običajima i razlozima zašto to rade.

Kako je proteklo snimanje osuđenih žena? Je li bilo neprijatnosti koje niste želeli da prikažete u filmu?

Želela samda im priđem kao žena, da popričamo i razumemo se kao žene, da ih poštujem kao osobe bez obzira na njihova nedela i da ihne osuđujem za žrtve bombaških napada u Izraelu. U zatvoru je sve vrlo osetljivo, emotivno nabijeno, i jedino tako sam mogla da ih pridobijem, da se otvore i govore o sebi i svojim napadima, a kao rezultat takvog prilaza dobila sam njihovu iskrenost.

Ako izuzmemo to što ste ih razumeli kao žena, a s obzirom da ste Jevrejka iz Izraela, da li ste ih ipak osuđivali za njihove napade, jer jedna od junakinja u filmu kaže: „Dok postoji Izrael i dok ima muslimana, džihad će postojati”?

Teško je neosuđivati ih. To što sam Jevrejka iz Izraela i što su one osuđene za bombaške napade u Izraelu pokušala sam za trenutak da potisnem i razumem ih kao živa bića sa potrebama koja su nešto, pa makar to bilo i pogrešno, činila. Iako se to od mene očekivalo, trudila sam se da ih ne osuđujem, već da trezveno prikažem svetu njihove priče i sudbine. Jedino tako smo ostvarile intimnu komunikaciju. U jednom trenutku jedna od osuđenih, Kajra, rasplakala se jer je saznala da je ćerku koju je njen muž dobio sa drugom ženom nazvao po njoj, što znači da misli na nju ili je još uvek voli, a već u narednom trenutku je podržavala akciju žene bombaša- samoubice koja je usmrtila i šesnaestogodišnje dete. U takvim situacijama, uglavnom zanemite, a kamera je tu da zabeleži i na gledaocima da odreaguju.

U filmu vidimo da samo deca posećuju zatvorenike, ali ne i muškarci – muževi iostaličlanovi porodice?

Muškarcima je zabranjena poseta, mnoge od njih bi uhapsili, a zatvorenice posećuju roditelji, ostali članovi porodice i prijatelji. Jednu od njih je posetio muž, ali samo jednom i to kada se porodila, dok je drugoj samo jednom došao suprug iz Gaze. Najdirljiviji jenjihov susret sa decom. One sve to rade zbogdece, kako kažu, za njihovu boljubudućnost i to jenajvažniji razlog njihovih samoubilačkih bombaških napada, što je čast za žene u njihovom društvu. One to ne čine samo zbog Alaha ili zbog društvene situacije u kojoj žive, ali veruju da je to božja volja i da im je Bog sa razlogom dodelio takav zadatak.

Promene li mišljenje o svojim nedelima tokom odsluživanja kazni?

Ne verujem. Tokom snimanja sam pokušala da i to odgonetnem, ali osećam da je odgovor ipak negativan.

Ivan Aranđelović

-----------------------------------------------------

Iz Ugande put Novog Sada

(/slika2)U takmičarskom programu „Egzit Point” Sinema siti festivala prikazan je film „Divizionz” Donalda Mungiše koji je u Novi Sad doputovao iz Ugande. Zajedno sa prijateljima koji čine umetničku grupu „Da, to smo mi”, Mungiša je odslikao život mladih ljudi koji potiču iz različitih regiona Ugande, ali žive u zajedničkom kvartu Kampale.

– Pre filma, sa kolegama iz grupa sam snimao muzičke video spotove. Zbog nedostatka novca, film smo snimali i montirali u etapama. Bilo je to, takoreći, gerilsko snimanje kojim je publika na festivalu u Berlinu bila oduševljena. Film su pogledali u dahu i pokušavali da shvate ugandski humor. Distribucija filma u Africi nije bila laka: srednja klasa nije reagovala, ali su pripadnici siromašnog sloja društva zavoleli film. Na kraju, pravo na TV prikazivanje filma otkupila je vodeća afrička kablovska mreža, i to po duplo većoj ceni od ukupnih troškova filma – izjavio je Mungiša.

I. A.