Oronula železnička lepotica iz doba nemaštine

Rađena je po francuskim propisima i po uzoru na velelepne podzemne stanice u svetu. Iz dubina zemlje nicala je u godinama kada je naša zemlja grcala u nemaštini. Ali, za njenu gradnju novac se nije žalio. Na otvaranju je morala da zasija u punom sjaju, a svečano je otvorena na Ivanjdan, 7. jula 1995. godine kao novi ponos srpskih železnica, domaćeg graditeljstva, Beograda i SR Jugoslavije. Železnička stanica Vukov spomenik, jedan od najmodernijih i najlepših objekata novog, i dalje nedovršenog, Beogradskog železničkog čvora, juče je napunila 25 godina. Na otvaranju joj je proricana svetla budućnost, a četvrt veka kasnije prilično je oronula, kao i plato iznad nje. Ali, bez obzira na to, ipak je u funkciji. Stanica koja je projektovana za 15.000 putnika na sat danas pre svega opslužuje kompozicije „BG voza” koje idu ka Ovči, Zemunu, Batajnici, Lazarevcu i Resniku, ali i međugradske vozove koji su veza sa Pančevom, Alibunarom i Vršcem.

Gradnja jednog od najlepših i najmodernijih železničkih objekata u državi, prema glavnom projektu Saobraćajnog instituta CIP, započeta je u maju 1989. kada su okolnosti u SFR Jugoslaviji bile još i prilično stabilne, ali se špic radova odvijao kada su našoj zemlji, tada već krnjoj Jugoslaviji, uvedene međunarodne sankcije. A dosta novca trebalo je za ogroman podzemni železnički objekat optočen granitom, reljefima i opremom iz inostranstva. Kako je zabeleženo, jedan od finansijera gradnje stanice ispod „Vuka” bila je i banka Dafine Milanović, žene koju mnoge srpske štediše ne pamte po dobru.

Za gradnju ovog železničkog objekta u nedrima centralnog dela grada, čija se peronska platforma nalazi na 40 metara ispod površine zemlje, bio je zadužen „Energoprojekt”. Projektantska rešenja, kako se navodi na sajtu CIP-a, rađena su na bazi najsavremenijih svetskih iskustava u izgradnji podzemnih železničkih stanica i metroa. Za opremanje je korišćena najsavremenija elektro i mašinska oprema i instalacije domaćih i stranih proizvođača. Jedna od atrakcija, koju je stanica dobila u toku izgradnje, jeste kosi tunel od 60 metara sa pokretnim stepenicama nabavljenim iz Rusije, kojima se do peronskog dela stiže za minut i po.

Ipak, kako je pre nekoliko godina naveo u pismu našem listu arhitekta koji je bio specijalista za kontrolu rokova i kvaliteta, u gradnji ove stanice bilo je i propusta. Zbog žurbe da se do kraja januara 1994. završi jedna od faza radova, urađena je loša izolacija stanice od atmosferskih voda, odnosno postavljena je nedovoljno kvalitetna folija. Sa njegovom firmom, kako je ukazao, ugovor je raskinut jednostrano, loša izolacija je zatrpana i asfaltiran je kolovoz.

Da je ova stanica četvrt veka postojanja dočekala u ne baš najboljem svetlu, lako mogu da se uvere i laici. Podzemne stepenice na ulazu u stanicu odavno ne rade, mnogi lokali u njoj su avetinjski prazni, a pojedini ulazi zaudaraju na mokraću.

Ipak, i pored svega toga, stanica koja će se možda jednog dana naći i na trasi beogradskog metroa, jer je na njoj ostavljena mogućnost i za razvoj ove vrste železnice, i dalje deluje reprezentativno. Tome doprinose i materijali od kojih je rađen enterijer, kao što su crni, svi i crveni granit, ali i pojedini detalji. Među njima se ističu reljefi kao što je onaj u bronzi, „Beograd od vremena despota Stefana”, ali i mozaik sa ćiriličnim slovima.

Zanimljivosti:

• Deo stanice su i poslovni prostor i garaža sa 92 mesta
• Ukupna površina peronske platforme 2.500 metara kvadratnih
• Peronska konstrukcija duga 225 metara
• Evakuacioni izlazi omogućavaju izlazak ljudi na površinu za samo 10 minuta
• Stanica je smeštena između stajališta „Karađorđev park” i „Pančevački most” i nalazi se na trasi vračarskih tunela