Obračun u „narandžastom" timu

 Ukrajina je ponovo na samoj granici političke krize. Ovog puta i bukvalno. Naime, kada su pre desetak dana dvojica deputata Vrhovne rade (parlamenta) Ukrajine – Igor Ribakov i Jurij But – odlučili da istupe iz vladajuće „narandžaste koalicije”, dotadašnja parlamentarna većina je automatski spala ispod magične brojke od 227 neophodnih poslanika. Na inače labavoj klackalici između „pozicije” i „opozicije” ovo je bilo sasvim dovoljno da se stvori neka vrsta vakuuma, tačnije prostor za formiranje novih koalicija, ili čak i raspisivanje prevremenih izbora. 

Optužiti Ribakova i Buta da su svojim delovanjem ugrozili političku stabilnost države bilo bi, u najmanju ruku, neobjektivno. Podsetimo, koliko nedavno, pripadnici „Bloka Julije Timošenko”, inače većinskog partnera u vladajućoj koaliciji, blokirali su skupštinsku govornicu ne dozvoljavajući šefu države Viktoru Juščenku da se obrati poslanicima. Najčudnije u svemu je bilo to što je tim činom parlamentarna većina, praktično, blokirala sopstveni rad. Opoziciji je ostalo tek da gleda šta se dešava i zadovoljno trlja ruke čekajući rasplet.

Ogoljena politika

Od trenutka kada je Leonid Kučma 23. januara 2005. okončao svoj drugi mandat kao predsednik Ukrajine, politička scena bivše sovjetske republike kao da se pretvorila u poprište za nesporazume, međusobne netrpeljivosti, pa i podvale... Teško bi bilo reći da je sve počelo krajem 2004. kada je za Kučminog naslednika izabran Viktor Janukovič. Problemi su već imali svoju podužu istoriju zasnovanu na ostacima birokratskog razmišljanja, ukorenjenim tokom postojanja SSSR-a, i kombinovanim sa mnogobrojnim stranputicama tranzicije.

Janukovič se nije dugo radovao, srušen je nekoliko dana po objavljivanju izbornih rezultata za koje se ispostavilo da nisu baš sasvim regularni. Na scenu su, praćeni do tada neviđenom globalnom medijskom pažnjom, stupili predvodnici „narandžaste revolucije” – Viktor Juščenko i Julija Timošenko. Ukrajina je „uplovila u svet”. Njenim žiteljima smešila se prava politička idila, a takozvanom demokratskom bloku širom su otvorena sva vrata, uključujući i ona u Briselu, u sedištima EU i NATO.

Ali, vratimo se „ostacima birokratskog razmišljanja, ukorenjenim tokom postojanja SSSR-a, kombinovanim sa stranputicama tranzicije”. Juščenkove ambicije su se našle pred zidom ambicija njegove „revolucionarne drugarice” Timošenkove. I što je po šefa države još nepovoljnije, njegov ugled među biračima, za razliku od ugleda Timošenkove, krenuo je u sunovrat. U suprotstavljanju stabilno moćnom Janukoviču „narandžastom paru” nije preostalo drugo do da svoj savez ogoli do kraja i svede ga na nivo puke računice za politički opstanak. Konačan rezultat su izveli gore pomenuti Ribakov i But.

Nije Ukrajina mnogo drugačija od drugih država bivšeg Istočnog bloka kojima je sudbina namenila ulogu tranzicionih zamorčića. Kroz sličnu priču su prošli i drugi. Ali politička stabilnost Ukrajine, zbog njene veličine, geografskog položaja, broja stanovnika, istorije... jeste faktor koji može i te kako da utiče na sliku većeg dela Evrope. Ne čudi stoga što u Kijevu sve češće imaju šta da traže misionari iz SAD, NATO-a, EU, ili iz Moskve.

Ipak, suština priče je u očiglednoj neprincipijelnosti koalicije stvorene posle vanrednih izbora u septembru prošle godine. Tada smo pisali kako je do raspuštanja prethodnog saziva parlamenta došlo zbog nekontrolisanih „transfera” deputata iz jedne partije u drugu, preteranih ambicija Julije Timošenko, prevrtljivosti socijaliste Aleksandra Moroza i Juščenkove upornosti u dokazivanju da je on jedini i neprikosnoveni autoritet u zemlji. Poneki od pomenutih problema u međuvremenu su ispeglani ali, kako se ispostavilo, na šavovima je malo rađeno. A upravo su Ribakov i But ti šavovi – prvi je pripadnik Bloka Julije Timošenko, drugi član partije „Naša Ukrajina–Narodna samoodbrana, zvanično, koalicionih partnera. I što je najinteresantnije, ni jedan od pomenute dvojice se ne odriče deputatskog mandata čime, praktično, stvaraju situaciju u kojoj ni „pozicija” ni „opozicija” ne mogu da obezbede parlamentarnu većinu.

Obračun „narandžastih partnera”

Kako će se iz nastale situacije iščupati šef države i parlament teško je proceniti. Iako, prema ukrajinskom ustavu, zvanična vladajuća koalicija nastavlja da funkcioniše, pitanje je kako može da obezbedi većinu za izglasavanje bilo kakvog zakonskog akta. Prema Viktoru Janukoviču preostaju dve mogućnosti: stvaranje nove koalicije u koju bi, naravno, ušla njegova Partija regiona, ili raspisivanje novih izbora. Da li će tu novu koaliciju tražiti Juščenko ili Timošenkova, ili možda oboje (naravno, svako za sebe), videće se uskoro.

Kako god bilo, utisak je da se cela priča svodi na obračun Juščenka i Timošenkove. Naime, iduće godine biće održani predsednički izbori koji su za aktuelnog šefa države životno važni. Ukoliko izgubi tu bitku teško da će uspeti da se održi na političkoj sceni kao jak igrač. Sudeći prema statusu partije „Naša Ukrajina”, čiji je lider, Juščenko može da računa na glasove jedva desetak odsto sunarodnika. Ali, eventualnim gubitkom vlasti predsednik ostaje i bez podrške Zapada. A ta je cena i te kako visoka.

U međuvremenu, Julija Timošenko vredno sakuplja poene za sopstvenu predsedničku kandidaturu. Sudeći prema raspoloženju Ukrajinaca, ima čemu da se nada.