Gubitnici i poraženi

Kako započeti dan u Srbiji u prvoj polovini vrelog jula? Da li nam se isplati da ustajemo? Da li je bolje da ostanemo skvrčeni i sklupčani u postelji i tako prespavamo sav užas, očaj i nesreću koja nas okružuje? Da ne otvaramo oči i ne gledamo jad i strahotu koja nam se događa pred očima? Da ne čujemo nijednu lošu, ružnu i tragičnu vest – koje nemilosrdno i bez ikakvog reda sustižu jedna drugu? Da ne primimo nijedan telefonski poziv kojim će nam biti javljeno da je zastrašujući virus koji hara svetom naprečac odneo život nekome ko nam je drag i koga volimo? Ako po celu noć konsternirani blenemo u TV ekran i živi direktni prenos bezumlja na beogradskim ulicama – onda već znamo da je razularena masa polomila vrata na zgradi Skupštine Srbije, da je teže i lakše povređeno na stotine ljudi, da je zapaljeno toliko automobila, da je neki bezumnik nožem u butinu ubo nekoga… Pitanja je mnogo – a odgovora beznadežno malo.

S ciglom u stomaku pišem ovaj tekst. Počinjao sam ga nekoliko puta – i odustajao. Pitam se – kakva je vajda? Šta ću promeniti? A onda se ponovo vraćam za kompjuter. Ako na stotine anonimnih lekara, sestara i pomoćnog medicinskog osoblja u srpskim bolnicama danonoćno izgara i bori se za ljudske živote u apokaliptičnim uslovima – onda moram. Jer svako ko u ogledalu javnosti ima makar koliki odraz, kome je stalo do budućnosti naše dece – dužan je da se oglasi i pozove na razum. Kojeg je sve manje.

Kuda to ide Srbija? Jesmo li jednom nogom zakoračili u ponor? Jesmo li u predvorju građanskog rata? Hoće li kob srpskih podela – kao toliko puta u našoj istoriji – da nas s krvavim ishodištima ponovo sučeli jedne naspram drugih? Gde nam je pamet? Koliko vidim – po srpskim selima niko betonskim coklama ne razbija stakla na prozorima mesnih zajednica. Niko ne lomi, ne pali i ne uništava…U doba korone, u kojem je ljudski život nalik pilećem, u vremenu žetve kad na žitnim poljima srpski seljaci skupljaju svako zrno žutog zlata – kuda su se to uputili građani velikih gradova u Srbiji? Oko čega to ljudi u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu ne mogu da se dogovore?

Otkud tolika mržnja, bes i rušilaštvo? Čije je to što razbijaju i s neviđenim sladostrašćem lome u paramparčad? Upravo to me je juče telefonom pitao moj stari otac. Koji u devetoj deceniji svog života ne može da trene od brige za budućnost svog poroda, svojih unuka i praunuka...

Daleko bilo da se može osporavati pravo građanima na slobodu mišljenja i govora. Kao i pravo da javno negoduju, da budu nezadovoljni ukupnom situacijom u srpskom društvu, da demonstriraju i izražavaju svoja politička uverenja. Da osporavaju izborne rezultate, da sumnjaju u njihovu regularnost, da vođeni subjektivnim osećanjem da su im uskraćena građanska i ljudska prava kritikuju vlast. Sve je to legitimno i nesporno. Kao i politička borba i sučeljavanje opozicije naspram vlasti.

Čak i u uslovima pandemije i ponovnog nasrtaja strašne zaraze čiji ubilački otkosi svakim danom odnose sve više života… Svakako, pod uslovima da su stratezi i planeri užasa koji se odvija na beogradskim ulicama, kao u ratnim bitkama, procenili da je bez obzira na neophodne smrtne kvote i izgubljene ljudske živote – baš sada trenutak: da treba udariti sada kada je vlast načeta, kada nije stigla da sazove novi sastav parlamenta i da formira novu vladu, kada je pritisnuta datim obećanjima međunarodnoj zajednici da će biti kooperativna u rešavanju pitanja Kosova i Metohije.

Ako je to ideja – a izgleda da jeste, onda priče o spontanosti protesta padaju u vodu i postaju smešne. Baš kao i razlozi da su protesti započeti zbog najavljenog „korona policijskog časa”, od kojeg je, uzgred, vlast brže-bolje odustala.

Nisam jedni koji se s osećanjem stida i poniženosti javno pita: Ko su one nabildovane i istetovirane spodobe koje naspram žalosnog zdanja skupštine frontalno nasrću, lome, bacaju „Molotovljeve koktele” i šok-bombe na policiju? Ako su to građani koji izražavaju svoju političku volju – onda je Centralni zatvor u Bačvanskoj obdanište. Teško mi je da zamislim da je nesrećni Dragan Đilas preko svog kuma, ili ne znam već preko koga, angažovao plećate i kratko ošišane batinaše da uz korišćenje njihovih usluga nasilno preuzme vlast u Srbiji. Još teže mi je da poverujem da je još nesrećniji predsednik Srbije, na čijem licu je vidljivo da ne zna gde udara – uz svu moć, silu, policiju, vojsku, BIA, VBA, SAJ i Kobre i šta još sve ne što mu je na raspolaganju – preko svojih žbirova sa tribina naših stadiona pozvao razularene huligane i sve sa bejzbol-palicama, bokserima, noževima i šok-bombama poslao na goloruki narod. To prosto ne mogu i neću da poverujem – jer ne kapiram šta bi time postigao. Ili valjda da pokaže – kako je opozicija koja je bojkotovala izbore kriminogena i rušilačka? Do sledećih izbora – zašto bi se njome uopšte bavio?

No, neka se tom analitikom bave neki drugi. Ljudi kojima je to posao – koji su preuzeli odgovornost da vode računa o državi, o sigurnosti i bezbednosti građana Srbije, o mentalnom i duhovnom zdravlju populacije i svakog pojedinca. Zabrinut zbog veoma malo glasova i poziva na razum. Pitam se kako provodimo ove sparne i vrele letnje dane. Da li u debeloj hladovini ispijamo limunadu, sečemo hladan bostan i povremeno poližemo po koji sladoled dok čekamo da nam oko 15 časova Krizni štab i sve manje kuražni doktor Kon jave koliko imamo umrlih i novozaraženih? A onda, po podne, dok je najveća vatra, malo prilegnemo i dremnemo, jer znamo da ćemo od početka mraka do duboko u noć da blenemo u televizore i umesto omiljenih serija i filmova da gledamo premijerni strašni rijaliti varvarstva, huliganstva, zla i mržnje? I tako, iz noći u noć… Dokle? Do katastrofe i do najvećeg zla…

Zašto se ne oglašavaju institucije, branše, intelektualci, istaknuti pojedinci, umetnici, sportisti? Da li očekuju da nam ulica reši budućnost i perspektive? Šta znači muk koji zloslutno trpimo i osećamo? Nisam čuo, makar ne dovoljno glasno, da su lideri opozicije koja je bojkotovala izbore osudili rušenje, uništavanje dobara i ugrožavanje ljudskih života na protestima. Zašto to ne kažu jasno i glasno? Situacija je dovoljno teška i alarmantna – da ima razloga da svi to ponavljamo nebrojano puta. Ovako, čini se da smo nemi svedoci rata koji samo što se ne razbukti. Ni reči ohrabrenja, nade, razuma, samopoštovanja i nagoveštaja da nam je dijalog i razgovor preko potreban.

Ako to ne shvate i vlast i opozicija, bojim se da će dani koji su pred nama da nam donesu veliko zlo i nesreću u kojoj ćemo svi biti poraženi i svi gubitnici.

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista