Igra boja na svili

Kao geodetski inženjer, Beograđanka Mira Miković je ceo radni vek predano obavljala svoj posao. O slikanju nije razmišljala mada je znala da je od majke nasledila talenat koji nije iskazivala još od osnovne škole. Međutim, posle operacije dojke i odlaska u penziju, bavljenje umetnošću joj se učinilo kao nešto što bi moglo da joj pomogne da prevaziđe teške trenutke

-Kad vam se u životu jedna vrata zatvore, druga se otvore. U to sam se lično uverila. Jer, i u najtežim trenucima, uvek sam nalazila izlaz - kaže Mira.  

Svoju maštu prvo je stavila u službu keramike i bila veoma zadovoljna kad je sa uspehom završila kurs u Manakovoj kući. Onda je shvatila da njome ne može da se bavi jer u stanu nije imala gde da smesti peć i točak. Osim toga, mešenje gline je veoma naporno, a posle hemoterapije i zračenja nije smela previše da se napreže.

Novi podsticaj

I baš tada, kao poručen, pojavio se oglas u novinama da RU „Đuro Salaj” organizuje kurs crtanja na svili. Mada je zakasnila za početak, profesorka Marija Takač joj je rado prenela osnove tehnike. To je Mirinom stvaralačkom duhu bio dovoljan podsticaj da s velikim entuzijazmom uvežbava sama ono što je naučila na časovima.

(/slika2)- Prostrla bih mušemu na trpezarijski sto, raširila svilu i vrelim parafinom i četkicom iscrtavala konture željenih motiva. Potom bih vodom ovlažila celu površinu, nanela boje i kad se osuše, fiksirala ih toplom peglom preko novinskog papira - objašnjava, napominjući da je u toku rada neophodna i brzina i spretnost da bi parafin dobro prionuo za površinu, i da se boje ne bi razlile.

Ređala je sliku za slikom. Prvih nekoliko bile su kopije poznatih autora. Zato, kaže, i ne može da ih potpiše. Ali, one kasnije nosile su njen lični pečat.

Mada je mogla da bude sasvim zadovoljna onim što je postigla, posle nekog vremena osetila je potrebu da se dalje usavršava, pa je u ateljeu kod svoje nove učiteljice, akademske slikarke Natalije Dabić, pokušala da savlada i batik.

- Kod batika se praktično celo platno umoči u određenu boju, onda se preko nje nanosi vreli parafin na mestu koje se želi da se sačuva. Kada se osuši, ponovo se umoči u neku drugu boju, zatim se opet nanosi vreli parafin i tako dok se ne oslika svaki detalj. S obzirom da je sličan, ali dosta dugotrajniji proces, ostala sam, ipak, više naklonjena slikanju na svili - iskrena je naša sagovornica.

Plavi konj zahvalnosti

Brojni cvetni motivi, idilični zimski pejzaž i sigurna luka sa usidrenim čamcima otkrivaju sa koliko optimizma radi svoja dela. Na njenu veliku radost, nije joj zafalila ni podrška supruga i sina koji je veoma ponosan na svoju majku. Iz zahvalnosti, za njega je naslikala divnog plavog konja.

Za godinu dana koliko radi, već je učestvovala na tri kolektivne izložbe, a po svoj prilici, na jesen će moći da se predstavi i na samostalnoj. Međutim, ni to ne smatra vrhuncem svojih dostignuća.

- U moje ruke je nedavno dospela jedna izuzetna knjiga sa ornamentima na srednjovekovnom zidnom slikarstvu manastira Srbije, Crne Gore i Makedonije, koje je decenijama prikupljao i precrtavao Svetislav Strala, a objavila ih je njegova ćerka posle očeve smrti. Ostala sam potpuno opčinjena onim što sam videla. Istog trenutka odlučila sam da ih, u svom njihovom bogatom koloritu i raznovrsnošću motiva, prenesem na marame i ešarpe, a u dubini svoje duše razmišljam i o haljinama - otkrila nam je na kraju naše posete Mira Miković.