Povratak u prošlost

Konkurencija, suparništvo, takmičenje… je borba za osvajanje novog tržišta. Iza ove suvoparne definicije krije se upravo ono što na našim televizijama sa nacionalnom frekvencijom ne postoji. Kao da imaju neku neshvatljivu želju da između njih postoji linija koja ih spaja i da niko nema želju da se izdvoji. Grupa „Partibrejkers” je pre dvadesetak godina u svom hitu „Hoću da znam” u refrenu pevala „Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj”. Naši televizijski autori i urednici izgleda da su jedino zapamtili ovo „biti isti” i u tome istrajavaju.

Evo primera: svaka televizija ima jutarnji program koji, više-manje, počinje u isto vreme a u slično vreme i završava. Jutarnji program imaju RTS, Prva, Pink, Hepi pa i kablovske televizije. To nije ništa novo; taj format je popularan u svetu, emisija „Dobro jutro Ameriko” je dugovečna i uticajna ali ako nudiš malo toga drugog, osim jutarnjeg programa, onda smo svi mi gledaoci u problemu. Odavno smo prestali da očekujemo inovativne ideje ali je teško shvatiti zašto se čelnici televizije ne okrenu onome što smo nekada imala i što je bilo sjajno. Na prvom mestu je „Nedeljno poslepodne”, koje je svojevremeno imao svaki regionalni TV studio i još jedan kvalitetan program – noćni program. Pre tri decenije u Televiziji Beograd postojala je redakcija noćnog programa na čijem čelu je bio Mališa Marinković a jedna od verzija se zvala „Noć sa vama” i nudila je opuštajući sadržaj i, između ostalog, serije: „Dinastija” i „Marfijev zakon”.

Saša Zalepugin je bio, sedamdesetih godina prošlog veka, TV zvezda zahvaljujući nedeljnom poslepodnevu TV Zagreb, koje je nudilo zanimljive goste i humorističke segmente za koje su bili zaduženi Beni Hil i Dejvi Alen. Vrlo brzo i Televizija Beograd je počela da emituje višečasovni format mozaičkog tipa čiji su najpoznatiji voditelji bili: Dunja Lango, Nina Mudrinić, Dina Čolić… a vrlo često su domaćini bili i poznati glumci.

Sve je već viđeno, mnogo toga je bilo dovedeno do savršenstva i od čelnika televizije se ne očekuje ništa više nego da sednu u vremeplov i vrate se trideset ili četrdeset godina unazad. Za to su im potrebni jedan ili dvoje dobrih scenarista a sve ostalo će se već samo obaviti. I, naravno, dovoljno poštenja da priznaju da u međuvremenu nisu smislili ništa bolje i da nije sramota držati se one latinske „ponavljanje je majka mudrosti”.

Dok lamentiramo o kvalitetu, autorima, scenografijama, valja se samo prisetiti da je prošle subote održano finale rijalitija „Zadruga”, u kom je starleta iz okoline Osijeka postala bogatija za pedeset hiljada evra. Oni koji su gledali i oni koji su glasali su deca i unuci onih koji su sedamdesetih godina gledali „Gradić Pejton”, „Doktora Kildera”, „Sagu o Forsajtima”, „Ptice umiru pevajući”, „Bonancu”…