Nosač aviona sa Dunava

Ima jedna priča iz vremena rata u Bosni kad je na Pale došao neki ruski general i Srbima ponudio „malu atomsku”. Domaćini su proverili generalov identitet i počeli da sklapaju finansijske konstrukcije dok posle mnogo sati većanja neko nije postavio pitanje: „A đe ćemo je bacit?”

U novijoj izvedbi, preseljenoj u Beograd, neko bi posle najave Aleksandra Vučića da Srbija „gleda da kupi lovce-bombardere koji su sposobni da vode i blisku borbu u vazduhu, ali i da deluju po ciljevima na zemlji”, mogao da pita: „A koga ćemo bombardovat?”

Srbija živi Zlatno doba, ali umesto periklovskog ulaganja u lepotu Partenona, ova vlast u predvečerje ozbiljne ekonomske i finansijske krize ulaže u skupo plaćene ratne avione, helikoptere, tenkove i borbene sisteme namenjene – čemu?

Odbrani zemlje, ponavlja glavnokomandujući, pokušavajući da građane uveri da preti neka neposredna opasnost, iako je Srbija u pogledu vatrene moći već lider u regionu – što je sve nedovoljno da uzvrati većini NATO suseda s kojima su već sistematično pokvareni odnosi.

Svaka vojna strategija za početak definiše ono što se zove „očekivani pravac udara”. U vreme SFRJ, kad sam služio vojsku, taj pravac napada dolazio je sa Istoka, od članica tadašnjeg Varšavskog ugovora.

Srbija se masovno naoružava sa Istoka, pa je nelogično da će se ruskim ili kineskim oružjem, uz podršku nešto malo francuskih helikoptera, suprotstaviti opasnostima sa te strane sveta. Vlast sve oko sebe uverava da teži ka Evropskoj uniji, a imajući u vidu da kolektivna bezbednost EU počiva na NATO-u i da u regionu samo BiH i Kosovo nisu u NATO-u, ispada da Srbiju danas ugrožava samo Zapad, isti onaj u kojem vidi sopstvenu budućnost.

Ako isključimo mogućnost bombardovanja sopstvene zemlje, koje bi i čije ciljeve napadala „bombarderska komponenta” srpskog ratnog vazduhoplovstva? Pošto nema i nikada neće ni imati strateške bombardere, polje operativnih dejstava lovaca-bombardera ograničava se po dubini neprijateljske teritorije – regiona.

Da li bi se ispunio san Vojislava Šešelja o bombardovanju Zagreba, ako zatreba i Rima? BiH po pitanju naoružavanja stagnira i na poslednjem je mestu u regionu, ali zar meta ne bi mogla da bude i Gazi Husrev-begova džamija u Sarajevu, za koju bi pojedini srpski istoričari najviše voleli da dokažu da je podignuta na temeljima pravoslavne crkve? Da li će lovci-bombarderi koristiti aerodrom pored Trebinja da se, ako zatreba, uzvrati po Dukljanima koji gaze srpski identitet po Crnoj Gori? Ili bi Kosovo bombama bilo vraćeno pod suverenitet Republike Srbije?

„Srbija ne može da prati donacije i poklone koje neki u regionu dobijaju od SAD i Nemačke u vidu naoružanja i vojne opreme”, istrajava Vučić. Ko je kriv što nemamo pouzdane saveznike? Ispada da je isporuka lakih američkih borbenih vozila „hamer” Kosovu opravdanje što Srbija „razmatra mogućnost” nabavke lovaca-bombardera.

Nije to trka u naoružanju, poručuje predsednik Srbije. A šta je nego to? Hrvatska krene u modernizaciju svog ratnog vazduhoplovstva, Srbija odmah nabavlja „migove 29” iz Rusije. Čeka se srpski odgovor na najmoćnije protivoklopno oružje u posedu Hrvatske. Kosovu „hameri”, Srbija najavi do sada najveću narudžbinu za nabavku novih oklopnih vozila „lazar” i „miloš”.

„Neverovatno koliko svi u regionu nalaze novca za kupovinu oružja iako im raste javni dug”, kaže još Vučić želeći da verujemo da nova lovačka i bombarderska avijacija i najsnažnije tenkovske snage u regionu ne uvećavaju javni dug Srbije.

Dok tvrdi da vlasti u borbi protiv epidemije virusa korona ne vode političku, već „bitku za živote i zdravlje ljudi”, glavnokomandujući otkriva militantne ambicije trošeći novac koji bi mogao da bude iskorišćen na stotinu racionalnijih načina.

Koliko se za cenu jednog lovca-bombardera može napraviti kilometara kanalizacione ili vodovodne mreže? Koliko je to čiste vode i vazduha? Koliko bi se spaslo ekonomskih žrtava pandemije i koliko bi se uvećala socijalna pomoć rastućem broju nezaposlenih? Koliko je traktora moglo da se kupi umesto kineskih dronova? Da se ne nabavljaju helikopteri „ubice tenkova”, možda po ulaganjima u kulturu ne bismo bili poslednji u Evropi, a udžbenici bi bili besplatni.

Koga to Vrhovni pita kada odlučuje o kupovinama naoružanja zemlji kojoj, cenim, ne preti ratna opasnost? Ne pita nikog. Računa da armija i crkva imaju najveće poverenje i da se sačuvala tradicija da je služenje vojske čast. Ta vrsta demagoškog populizma možda prolazi u Srbiji, a ne i kod onih koji pažljivo prate militarizaciju zemlje.

Nabavke oružja su neprekidno pod lupom svetskih sila, pošto odabir prodavaca ukazuje na političke naklonosti. Nije slučajno Vučić morao da obznani da Srbija više neće kupovati naoružanje iz Rusije – pretile su sankcije SAD.

Velike sile ponavljaju da uvažavaju samoproglašenu vojnu neutralnost Srbije, ali utisak je da Beograd „neutralno” udara po bubnjevima rata – dok ponovo ne dobije po prstima jer će moćnici sve učiniti da jezičak na vagi ne ode suviše na jednu ili drugu stranu. Istok i Zapad ostavljaju Vučiću prostor da se bavi „političkim neradnicima iz raznih stranaka”, ali kao što pritiskaju oko Kosova, tako pritiskaju i povodom vojnih nabavki koje mogu da ugroze delikatne balanse moći u regionu.

Ako ovako nastavi, ne bi me čudilo da od Vučića uskoro čujem da bi za nas bilo dobro da imamo nosač aviona na Dunavu. Pa šta košta – samo da je zemlja bezbedna.

Dokle više megalomanske izjave o Srbiji kao moćnoj vojnoj sili, o Srbiji sa bolnicama kakve nema Nemačka, o Srbiji sa više stadiona nego Velika Britanija? Možda bi predsednik prvo mogao da ispuni obećanje da u Srbiji neće biti škola sa čučavcem.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista