Ada Huja, palilulska rivijera

Tiše, tiše, oteraćeš ovo malo ribe, šapuće jedan od pecaroša i zabacuje udicu sa drvenog splava na Ada Huji. Ostali ribari se smeju, a zatim nastavljaju da vrebaju rečni plen. U daljini svetli Pančevački most, a na Dunavu, u gustom mraku, drema nekoliko barži i šlepova.

Tišinu sparne letnje noći remeti žamor iz četiri kafića, jednog ribljeg restorana, dva, tri dečja igrališta. Uz niz betonskih i drvenih klupa, to je gotovo kompletan „inventar” oko dva kilometra dugačkog šetališta na Adi Huji. Žitelji Karaburme ga od milošte zovu „palilulska rivijera”.

Morskom ugođaju doprinosi i to što je u večernjim satima teško pronaći slobodnu stolicu u ugostiteljskim objektima s pogledom na „dunavsku pučinu”. A tek je umetnost pronaći slobodno mesto na nevelikom parkingu, pa se automobili ostavljaju i celom dužinom pešačke staze. Da smo u drugom piku pandemije podsećaju jedino konobari, koji uredno nose zaštitne maske. O propisnoj razdaljini između krcatih stolova nema ni govora. S mukom se prave uski koridori, i to tek kad osoblje kafića ili novopridošli gosti zamole za prolaz.

Na šetalištu nema toliko sveta. Uglavnom parovi, roditelji s decom i oni koji su izveli svoje kućne ljubimce.

– Mama, a zašto smo došli ovde kad nema gde da se kupi sladoled – pita jedan mališan svoju majku, umoran od igre na toboganima i ljuljaškama. I zaista, na karaburmskom keju nema kioska i štandova za prodaju sladoleda, kokica, sokova, vode... Ko želi da se osveži ili osladi, nema mu druge nego da sedne u neki od kafića. A cene pića i hrane nimalo ne zaostaju za onima u ugostiteljskim objektima u srcu prestonice. Zato mlađarija iz naselja Karaburma na kej dolazi naoružana pivom, sokovima i grickalicama. Posedaju na klupe, puste muziku s mobilnih telefona i zabavljaju se do sitnih sati. Neki od žitelja ovog naselja svedoče da godinama nisu znali da u njihovom kraju postoji šetalište pored Dunava, bez obzira na to što su palilulsko priobalje, kako kažu, čitavog života posmatrali s terasa i prozora.

– Tek kada je noću počela da dopire glasna muzika, shvatila sam da se nešto dešava. Do tada sam mislila da nema ničega i da uopšte nije bezbedno dolaziti na kej – priča tridesetogodišnja Ana M. Istina, ne tako davno, prilaz iz Višnjičke ulice i nije bio podesan za pešake. Istim putem kretali su se šetači i vozila, a javna rasveta je bila veoma slaba.

Sada iz Višnjičke može da se dođe samo peške, dok automobili moraju da skrenu iz ove ulice da bi stigli na kej. Put je osvetljen, kao i čitavo šetalište. Neki od sugrađana, ipak, napominju da nasipom kraj reke nije bezbedno šetati po mraku, jer su se na nekoliko mesta urušile betonske ploče, a tu i tamo stazu preprečuju i odlomljene grane.

Redovni posetioci Ada Huje napominju da „palilulska rivijera” još treba da se oplemeni kako bi postala idealno mesto za šetnju u sparnim večerima, koje je lakše podneti uz reku. Za to se naročito zalažu žitelji Karaburme, koji s pravom žele „svoje parče” uređene dunavske obale.