Ženska solidarnost više crna nego bela

Da li ste znali da je tokom protekle godine oko 500 žena u Turskoj stradalo u porodičnom nasilju? Jeste li čuli da je u toku prvih sedam meseci ove godine 15 žena u Srbiji ubijeno od strane bližnjeg svog – muža, oca i brata, kao i da je u proteklih deset godina više od 320 žena završilo zbog toga u čitulji? Da li ste okačili svoju crno-belu fotografiju na „Instagramu”, „Tviteru” ili „Fejsbuku” i ispod nje stavili hešteg „žene podržavaju žene” i „izazov prihvaćen”? Ako vam nije jasno kakve veze ima ova statistika femicida sa „crno-belim” izazovom, kome se do sada odazvalo više od pet miliona korisnica socijalnih mreža, niste jedini.

Jedan broj žena postavlja crno-bele fotografije jer misli da one znače putovanje u bolju prošlost, druge su ubeđene da se na ovaj način simbolično odaje pošta žrtvama virusa korona, a treće misle da je u pitanju kampanja podrške ženama koje biju bitku sa karcinomom dojke. Međutim, pridruživanje izazovu „Žene podržavaju žene” vezuje se prvenstveno za pružanje solidarnosti sa 500 turskih žena koje su tokom 2019. godine izgubile život u porodičnom nasilju.

I dok marketinški stručnjaci ocenjuju da je ovo još jedna kampanja koja nije „komunicirana” na dobar način, jer je forma ponovo odnela pobedu nad suštinom – kao u slučaju „ledenog izazova”, zbog koga su se osobe širom sveta polivale kofom ledene vode, smetnuvši sa uma činjenicu da bi obolelima od amiotrofičke lateralne skleroze više pomogli simboličnom novčanom donacijom – oni koji rade sa žrtvama porodičnog nasilja ističu da žene najčešće nisu solidarne sa ženama koje trpe nasilje.

Lepo je to što se na društvenim mrežama pokreće kampanja koja poziva na žensku solidarnost, ali da žene zaista pomažu jedna drugoj, Sigurna ženska kuća ne bi bila stalno popunjena, komentariše Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici, u okviru koga se nalaze tri sigurne ženske kuće.

– Kada pitate ženu koja je postala žrtva nasilja da li se za pomoć obraćala majci, sestri ili prijateljici, shvatite da majke ne podržavaju kćerke, bake ne pomažu unuke, kuma nema razumevanja za kumu, sestra nije solidarna sa sestrom... Umesto razumevanja, one okreću glavu, prave se da ne vide modrice na licu i telu, sklone su da žrtvu nasilja okrivljuju da je izazvala nasilnika ili joj jednostavno kažu: „Trpela sam i ja, trpi i ti.” Iako majke i sestre izostanak konkretne pomoći pravdaju objašnjenjem da se plaše nasilnika, mislim da one zapravo ne žele da pomognu. Sa druge strane, nasilnici odlično znaju koja žena nema podršku svoje porodice i upravo nju napadaju. Nažalost, mi i dalje živimo u patrijarhalnom društvu u kome se kćerka doživljava kao manje vredno dete u odnosu na sina i zbog toga žene često ostaju bez podrške svoje porodice – zaključuje Vesna Stanojević.

Tanja Ignjatović, psiholog u Autonomnom ženskom centru, ističe da se žrtve nasilja mnogo češće obraćaju za pomoć prijateljicama i ženskim članovima porodice nego institucijama, ali dodaje da neke od njih ne dobiju podršku koja im je potrebna, jer su odnosi među ženama često kompleksni.

– Nekad majke ne odobravaju kćerkin izbor partnera i nemaju kapacitet da je podrže kada joj je teško, već joj kažu da su je na vreme upozoravale na budućeg muža. Nekada od sestre ili prijateljice čuju „savete” tipa – prestaće sa nasiljem kad se rodi dete, sve žene povremeno trpe batine, možda bi trebalo da prestaneš da radiš nešto što njega nervira... Neke žene pronalaze i opravdanje za nasilnika i objašnjavaju njegovoj žrtvi da je imao teško detinjstvo ili zahtevan dan na poslu... Većini normalnih osoba teško je da razumeju da je neko destruktivan i nasilan bez ikakvog povoda i da žrtva ne mora apsolutno ništa da uradi i provocira nasilje. Zato je vrlo važno da saslušaju svoju kćerku, sestru ili prijateljicu i da joj umesto rečenica tipa „nije to ništa” ili „odmah se razvedi” kažu: „Ja sam tu za tebe, kaži mi šta treba da uradim.” Mnoge žene misle da se nasilje samo njima dešava, često ih je stid da o tome govore, a kada progovore, treba da shvate da nisu same – zaključuje Tanja Ignjatović.

Doktorantkinja Centra za rodne studije i aktivistkinja organizacije „Fem platz”, koja se priključila globalnom izazovu „Žene podržavaju žene”, Kosana Beker ocenjuje da solidarnost jeste važna i ona se najčešće javlja kada treba da šaljemo poruke za lečenje bolesnog deteta ili pomažemo stanovništvo koje je najviše nastradalo u poplavama. Međutim, dodaje ona, mi smo odrasli u društvu u kome je nasilje „privatna stvar” porodice i to je istovremeno i razlog zbog kojeg žrtve ne prijavljuju nasilje, a mi pojačavamo televizor kada čujemo buku u susednom stanu, umesto da pozovemo policiju.

– Potrebno je vreme da na nasilje u komšijskom stanu reagujemo isto kao i na uličnu tuču. U međuvremenu, veoma je važno da žene svih profesija dignu glas i budu solidarne sa žrtvama nasilja makar na mikroplanu, kao što su uradile „Novinarke protiv nasilja”. Važno je razumeti da svako može postati žrtva agresije i da žene treba da se uče solidarnosti, jer će danas one pomoći nekoj ženi, a sutra će dobiti pomoć ako im bude potrebna – zaključuje Kosana Beker.