Zvala se 1008

Čita bez naočara u tim godinama, s divljenjem se komentarisalo predsedavanje Smilje Tišme (91), izabrane sa liste SPS-JS, konstitutivnoj sednici Narodne skupštine Srbije. Sam njen život je za divljenje. Preživela je kao dete, zajedno sa dve sestre i bratom, pet ustaških logora, pa sirotišta, postala uspešan pravnik i stigla do Ujedinjenih nacija u Njujorku, gde je pre par godina, „sve iz glave” govorila na svečanom otvaranju izložbe „Jasenovac – pravo na nezaborav”. Iz sela Zrmanjska u Zapadnoj Slavoniji u logor je prvo odveden otac, a nedugo potom Smilja s majkom, sestrama i bratom u Veliki Grđevac, selili su ih u Staru Gradišku, Jasenovac, Sisak, Jastrebarsko. U Sisku su decu odvojili od majki i obeležili ih brojevima – „moje ime je bilo 1008, tako su nas zlikovci i zvali”. Pamti „ustaškog kardinala Stepinca kako prstom pokazuje na dečake, koga označi ustaše i katoličke sestre su odvlačile, presvlačile i stavljale im ustašku kapu na glavu – zločin, brisanje srpskog identiteta”. Uspela je da pošalje dopisnicu komšiji Hrvatu „čika Matu Blaženkoviću, da ga pita za roditelje, a on je došao 1943. godine, garantovao za nas i odveo nas – podigla sam mu spomenik kad je umro”. Kasnije je saznala da joj je otac ubijen u Jasenovcu u decembru 1943, a o majci nikad ništa.

Posle 1945. godine, ona, sestre i brat selili su se po domovima za siročad, od Subotice, Umke, Valjeva do Beograda i svi su završili fakultete. Radila je u Ministarstvu za rad i boračka pitanja, gde je videla kako se „lako zaboravljaju istinski junaci, ratnici”. Posle dobijenih bitaka za život i egzistenciju, nastavila je da se bori – za istinu o stradanju u ustaškim logorima. Osnovala je Udruženje preživelih logoraša Jasenovca, Jastrebarskog, Stare Gradiške i njihovih potomaka, „neshvatljivo je da kao narod koji je kroz istoriju užasno stradao – nismo ništa naučili ni posle Jasenovca, Jastrebarskog, Jadovna, jama i jama”.

Iako su joj roditelji stradali u Jasenovcu, „njih ni na jednom spisku stradalih nema, koliko li je hiljada neregistrovanih jasenovačkih stra-

dalnika bilo, koliko su zločinci tako ’smanjili’ broj žrtava”. Smetalo joj je što Srbija ćuti o užasima počinjenim nad svojim narodom, pa je

njeno udruženje svojevremeno uručilo peticiju tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću da se na mestu logora Staro sajmište osnuje Muzej genocida. Pita se i „zašto Evropa i svet neće da znaju za golgotu srpske dece u Jastrebarskom i ko se usuđuje da poredi Jasenovac, Jastrebarsko, Staru Gradišku, stotine jama sa bilo kojim zbivanjem u nedavnim ratovima”. I ne odustaje: „Moramo da se borimo da celom svetu pokažemo i dokažemo da je nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj izvršen stravičan genocid, kao što rade Jermeni. I Jermeni su malobrojan narod, ali su veliki u svojoj istrajnosti i hrabrosti – to dugujemo žrtvama.”