Ajvar, ničije i svačiji

Engleska pevačica albanskog porekla Dua Lipa verovatno zna da peva i zgodna je ženska, ali s kuvanjem sigurno nema blage veze, teško da bi valjanu kajganu umela da pripremi. Ipak, uspela je celom svetu da održi predavanje o kulinarstvu, odnosno o ajvaru kao oružju u borbi za nacionalne interese proglašavajući ga za „albanski brend”.

Odgovor Srbije sveo se na podsmeh i sporadično gunđanje, a poznavaoci svetskih kuhinja su zatečeni izostankom reakcije Slovenije, koja je taj specijalitet odavno zaštitila kao svoj, iako u toj evropskoj državi paprike ima koliko i u osrednjoj leskovačkoj bašti!

Čija je rakija

Posebno je zanimljiv slučaj Bugarske i Rumunije, koje već decenijama vode tihi rat oko autorskih prava na rakiju, kao što i Amerikanci čitavom svetu prodaju hamburger kao svoj, a kada bi im neko predočio da je i čuveni hot-dog takođe nemačkog porekla, sigurno bi mu uveli sankcije.

Svako bi stavio ruku u vatru da su špageti s Apenina, pivo s obala Baltika, a vino sredozemna radost.

Nisu!

Špageti su kineski, pivo sumersko, a vino biblijsko, starozavetno.

Postojbina bibera nisu Indija i Indokina, već Abisinija, kiseli kupus je arapski, dok sarmice pripadaju Seldžucima, ako ih nisu pokupili negde usput kao suvenir sa svojih osvajačkih pohoda. Kukuruz je prispeo u Stari svet iz Latinske Amerike tek u 17. veku u prtljagu konkistadora, a s te adrese potiču i čuvene ukrasne biljke paradajz i vanila. Roštilj i kiselo mleko su poreklom s Kavkaza, tatarski biftek je zapravo mongolski, pilav ciganski, brodet antički, krompir je Aleksandar Veliki doneo iz Avganistana, dok srpski svadbarski kupus u Norveškoj nazivaju – norveški.

Oko „autorskih prava” ponekad se zakrve i rođena braća, a da neće prve komšije. Slabije se zna da se sjenički sir, koji je zaštićen po geografskom poreklu jer je s Pešteri, proizvodi u dve varijante: srpskoj i muslimanskoj. Naime, braća muslimani prethodno s mleka skidaju mrs pa im je sir „tanji” ili polumastan, iako podjednako ukusan. Pirot ima sir i peglanu kobasicu, zbog kojih im za svaki praznik tih specijaliteta u goste naiđu komšije Bugari u stotinak turističkih autobusa i ko zna koliko putničkih automobila zbog dobrog provoda, ali i potajne namere da im preotmu recept. Srećom, uzalud.

Kod nas, u Srbiji, zaštićeno je po geografskom poreklu 47 namirnica, a među njima se zatekao i beli luk, po kojem ćemo se valjda raščuti po svetu. Možda je problem u tome što propisi ne dopuštaju da se u naziv proizvoda udene i nacionalna odrednica (na primer albanski ajvar, srpska gibanica, turska baklava ili kolumbijska vanila). Ali...

Kajmak samo naš

Postoji jedna srpska namirnica kojoj nikakav predznak nije potreban, zna se odakle potiče i bez toga. A, reč je o – kajmaku. Kada su se razmaženi Evropljani prvi put sreli s tim čudom, prvo što su uradili bilo im je da kajmak zabrane, uz obrazloženje da ne ispunjava osnovne sanitarne uslove. Zaista, tradicionalan način pripreme tog specijaliteta je takav da čak ni uzorci uzeti iz iste posude nisu jednaki. To ih, naravno, nije sprečilo da dolaze u buljucima i po kafanama naručuju jela s kajmakom ili bez njega, ponekad i „klot” namaz, što i danas često čine, ali preko granice da ga nose je zabranjeno – forbidden! Razlog se verovatno skriva iza činjenice da bi kajmak pomeo s tržišta tamošnje aromatizovane bućkuriše, pa je pronađeno rešenje s rampom. Pokušavali su preduzimljivi da kajmak proizvode industrijski, ma šta to značilo, a ako se neko naivan prevario i kušao tu varijantu, dokučio je odmah o čemu je reč.

Zna se jedino da je neka naša žena poreklom iz okoline Čačka uspela da u Kanadi napravi „poslovni bum” uzgajajući krave i proizvodeći kajmak. Pričalo se da je imala kupce čak i s juga, iz SAD, mahom ljude s prostora bivše Jugoslavije, ali da je i njih zaskočila ona evropska zabrana.

Zato pustimo Lipu da lupa, a njene verne fanove i političke mecene da poveruju. Što bi rekao Zmaj, kad porastu, kašće im se samo.