Dan posle Avganistana

Najsporije se zapažaju stvari koje su pred očima – rekli bi psiholozi. Prizori ratova u Iraku i Avganistanu su sve vreme „pred očima”, ali da li to znači da svet zna šta se ljudima u tim zemljama događa? Velika je verovatnoća da bi odgovor na takvo pitanje bio odrečan.

Fenomen javnosti, onesposobljene da spozna ponuđenu „stvarnost”, je produkt inžinjerije u prostoru informisanja. Strategija je u tome što se slika obično zatrpa „informacijom” o temi, do mere zasićenosti konzumenta. Javnost, kojoj je u međuvremenu postalo „dosta tog rata” (sve vreme i na ekranima i na stranicama štampe) otupljuje na nadražaj – ona gubi interes za pitanje, zbog čega se ne menja „slika”? Na primer, zašto je objektiv uvek nekako u pravcu u kojem i top? Ne pita se kako sve to izgleda, gledano iz pravca Iračana i Avganistanaca – onih ispred američkih cevi.

Medijski pronalazak pomogao je predsedniku Bušu da sakrije „svoj Irak i Avganistan” od Amerikanaca. Pogotovo kada ih brinu krediti i benzin. Praktikovani metodi mučenja, u iznudi priznanja od nasumce hvatanih i osumnjičenih (recimo efektom davljenja žrtve vodom), neki su od najcrnjih za koje se zna. Ne pamti se na primer da je nekada ranije bilo kazamata na američkim ratnim lađama. Da su tako zarobljeni prebacivani ilegalno, na tajna mesta za isleđivanje u pojedinim evropskim državama. Da se od demokratski izabranih vlada Evrope tražilo da o tome ćute. I da one jesu ćutale. Od vremena nacizma nije bilo primera sadističkog iživljavanja nad zatvorenicima, kakvom su u Iraku pribegavali američki čuvari – snimajući prizore, za uspomenu na svoje zabave, nekada kasnije. A da je javnost SAD, sve to vreme u nekoj vrsti anestezije, jer zaboga, slika je necenzurisana i Amerika zna sve.

Postavlja se pitanje, kako je paravan iza koga je to činjeno mogao ostati informativno neprobojan!? Možda zahvaljujući tome što u SAD ovoga puta nije bilo neke današnje Džejn Fonde i intelektualaca na čelu nekog unutarameričkog antiratnog pokreta, angažovanih u misiji objašnjavanja „slike”.

Bilo je retkih pokušaja, recimo kada je otkriveno da je broj ubijenih Iračana daleko iznad službeno priznatog. Prodire saznanje da „naše prisustvo u Iraku pothranjuje nasilje”. Vidi se, takođe, da „mi direktno činimo situaciju još gorom”. Ali nema pitanja „šta smo mi to zapravo u Iraku učinili i zašto”? Zar smo morali da uništimo neke nedužne ljude? Imaju li Amerikanci pravo da ih jedno obavezuje kod kuće, a drugo na ulici, pitao je na primer Ričard Horton („Lanset”). Bilo je i mnogo drugih ličnosti s pravim pitanjima, ali sve su to bili iskreni pojedinačni napori – nedovoljni za ono što bi se nazvalo probuđenom savešću velike nacije.
Igra Bušove administracije je bila u tome da se nečasne stvari iznesu izvan dosega zakona u Americi. Međutim, prikladno onom davnašnjem, da se ne mogu svi sve vreme držati u zabludi, izgleda da je lanac skrivalica administracije upravo sada pukao, u Gvantanamu, na Kubi – odlukom američkog suda da Gvantanamo jeste u zoni primene ustava SAD. To znači, 270 tih specijalno „obrađivanih” imaju pravo da zatraže obnovu sudskog postupka pred višim sudom u Americi – uz poziv na dokaze i svedoke u svoju korist.

Nova pojedinost priziva mračne novosti u vezi s posledicama američke politike. U njihovom opisivanju, pominje se „istorijski poraz”, i već sada se kaže da će ono što se bude čulo „teško ocrniti američki ugled u inostranstvu”, „lišiti nas javne podrške naših saveznika” i učiniti da se, unutar SAD, „borimo međusobno”. Pristiže i postaje stvarnost ono „najporaznije, što su predsednik Džordž Buš i njegovi savetnici verovali da će izbeći”, a to je da će „pritvorenici dobiti javni forum, da ospore navode protiv sebe”, kaže žalopojka advokata Bušovog fronta.
Trebalo bi biti optimista pa poverovati da bi izlazak „gvantanamovaca” pred sud mogao biti već i početak američkog „suočavanja s prošlošću”, kroz kakvo je nekada prošla Nemačka.

Međutim, ne bi olako trebalo ni otpisati „pobunu savesti” Amerike, recimo dan posle Avganistana. Kada se ukaže nekakav drugačiji kraj ratu, u kome neće biti jedino američke pobede.