Spalionica ili skupi izvoz

U rubrici „Pogledi” 31.maja objavljen je članak pod naslovom „Ulaznica sa 18.000 uslova”, g. Marija Mijatovića. Želeo bih da se osvrnem na neke njegove tvrdnje ali i na neke okolnosti, koje je, pretpostavljam, svesno zaboravio da pomene u svom članku.

G. Mijatović, menadžer iz Toronta, sebi pripisuje zasluge da je uspeo da spreči izgradnju spalionica za komunalni i drugi otpad, a posebno se ponosi najtežom borbom koju je vodio da bi sprečio izgradnju spalionice za opasan hemijski otpad u okolini Šapca i za koju je, kako kaže, „draga nam Evropa” izdvojila 14 miliona evra.

U projekat oko postrojenja za uništavanje opasnog otpada bio sam aktivno uključen, s obzirom na to da sam od 2004. do 2007. godine bio direktor Uprave za zaštitu životne sredine u okviru Ministarstva nauke i zaštite životne sredine. Meni, tada, nije bila poznata uloga g. Mijatovića u sprečavanju izgradnje ovog postrojenja u okolini Šapca. Ukoliko je on imao i tu ulogu, onda su te aktivnosti pripadale nekom sivom i konspirativnom svetu kojim se mi, ljudi iz oblasti zaštite životne sredine, obično, ne bavimo, a nismo ni obučeni da se bavimo. Ipak, sam g. Mijatović mi je poznat.

Svojevremeno mi je predstavljen kao čovek koji ispred jedne kanadske firme nudi američke uređaje za, vidi čuda, spaljivanje otpada! Istini za volju, pomenuti američki uređaji su tehnološki napredniji od evropskih, jer se tu radi o tzv. plazma tehnologiji, tj. koriste se daleko veće temperature i verovatno su, što se zaštite životne sredine tiče, prihvatljiviji od uređaja koji se koriste u Evropi. Verovatno menadžer Mijatović zna zašto je prećutao ovaj detalj koji prilično jasno oslikava njegovu motivaciju za uključivanje u debatu.

Mislim da bi bilo krajnje neukusno da se ovde preganjamo i ubeđujemo o prednostima i manama evropskih i američko–kanadskih tehnologija. Posebno ne vidim razlog da u donaciji EU, od 14 miliona evra, vidim neku posebnu zaveru i umišljaj Evropljana da nas truju na duge staze. I članice EU i Kanada su nas sa istim velikim entuzijazmom tri meseca varvarski bombardovali i zasipali osiromašenim uranom. Potpuno svesno su i evropski i kanadski avioni gađali hemijska postrojenja u Pančevu. Prema svedočenjima stručnjaka, koji su, u to vreme zapadnjačkog divljaštva, radili u Ministarstvu zaštite životne sredine, samo je puka sreća spasila nekoliko desetina hiljada naših sugrađana, iz Pančeva i delova Beograda, sigurne smrti. Kada je ubijanje prestalo, Evropljani su se pojavili da bar malo pomognu u sređivanju ove zemlje. Kanađani, bar koliko je meni poznato, to nisu uradili.

Elem, ponuda koju smo imali od EU bila je da seu Srbiji izgradi postrojenje za uništavanje opasnog otpada. To postrojenje bi bilo isto onakvo kakvih u EU ima na stotine i u kakvim se, za velike sume novca, uništava opasan otpad iz Srbije. Meni je tada, ali i sada, ta ponuda izgledala prihvatljiva i korisna. Nažalost, javnost u Šapcu se usprotivila. Javili su se i lokalni stručnjaci svih profila, svi osim onih koji zaista imaju veze sa tehnologijom i nešto znaju o čemu se tu radi. Sada saznajemo da je u celu priču bio uključen i prodavac američkih uređaja za uništavanje otpada, menadžer Mijatović iz Toronta.

Na kraju, mislim da je neophodno da jasno kažemo i šta je rezultat svih aktivnosti, koje su sprečile da Srbija dobije postrojenje za uništavanje opasnog otpada. Sav opasni otpad koji nastane radom industrije, poljoprivrede ali i usled drugih aktivnosti mora negde da ode. Određene količine koje registruje, inače revnosna inspekcija, izvoze se i uništavaju u državama EU. Ovakav postupak predstavlja veliko finansijsko opterećenje za domaću industriju jer transport i uništavanje opasnog otpada dosta košta.

Izvesne količine se decenijama sakupljaju u okviru fabričkih krugova i , na taj način, predstavljaju stalnu pretnju. Nažalost, jedan deo nastalog opasnog otpada se nikada ne registruje i najčešće završi u našim rekama i jezerima, za kojima menadžer iz Toronta toliko žali. Da bi stvar bila još gora, poznato je da sada u blizini Beograda postoji ilegalno postrojenje za uništavanje opasnog otpada (ostaci od nafte i mazuta, takođe, spadaju u opasan otpad). Možda, iz nekih samo njemu poznatih razloga, g. Mijatović misli da ima razloga da se ponosi.

Institut za multidisciplinarna istraživanja