Kad lekari misle da pacijent umišlja bolest

Moja priča sa Kronovom bolešću počela je 2004. godine, kada sam bila na kraju osmog razreda osnovne škole. Tada sam imala nepunih 14 godina. Prvi simptom bila je pojava jedne krvave stolice, a ista situacija ponovila se nakon nekoliko dana. Desetak dana pre prijemnog ispita za srednju školu, javili su mi se jaki bolovi u stomaku, povraćanje i niska temperatura. Za nepunih 10 dana izgubila sam pet kilograma. Kako u Boru, mom rodnom gradu, nije bilo mogućnosti za dalje ispitivanje, dobila sam uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Nakon pregleda u prijemnoj ambulanti, lekari su preporučili da ostanem na odeljenju gastroenterologije kako bi uradili sve analize i ustanovili uzrok mojih tegoba koje su se povremeno i dalje javljale.

Od svih parametara koji pokazuju zapaljenske bolesti creva, jedino je parametar CRP bio abnormalno visok. Svi ostali parametri su bili u potpunosti uredni. Na osnovu dobijenih analiza, gastroenterolog je postavio dijagnozu Crohn colica non specifica i dobila sam terapiju koja je za Kronovu bolest tada bila jedino dostupna. Pre samog otpuštanja iz bolnice i pre nego što sam krenula sa terapijom, tegobe su se spontano smirile sve do početka trećeg razreda srednje škole. Te 2006. javili su se jaki bolovi u stomaku koji su se širili ka leđima, povišena temperatura, povraćanje posle svakog obroka, gubitak kilaže i zatvor. Uprkos tegobama i vidno lošem stanju, svi parametri su bili u redu, kolonoskopija i PH nalaz su bili uredni, a osim anemije, krvna slika nije ukazivala na bilo kakvo pogoršanje.

Posle dužih ispitivanja, čiji se rezultati nisu poklapali sa mojim tegobama, lekari su počeli da sumnjaju da izmišljam. Da sam tremaroš, perfekcionista, karijerista, emotivac i da su sve moje tegobe na psihičkoj bazi. Pored svih bolova, konstantne mučnine i učestalog povraćanja, opstipacije koja je trajala i po dve nedelje, uspela sam da završim srednju školu u Boru i upišem Filološki fakultet u Beogradu. Tegobe su aktivne sve vreme i sve više sam gubila na kilaži. Na drugoj godini fakulteta izgubila

sam menstrualni ciklus i od tada lečenje kreće u drugom pravcu. Nakon pregleda kod ginekologa, zbog mojih povraćanja posle svakog obroka i male kilaže, profesorka sa Ginekološko-akušerske klinike u Višegradskoj je dijagnostikovala anoreksiju i uputila me psihologu za osobe sa poremećajima u ishrani. Četiri godine su me vodili sa dijagnozom anoreksije. Uredno sam vodila dnevnik ishrane, pila antidepresive i svu ostalu propisanu terapiju.

Međutim, moje stanje se pogoršavalo iz dana u dan, dok u jednom momentu nisam imala 35 kilograma. Tada su me poslali na Kliniku za psihijatriju u Pasterovoj. Nakon pregleda i razgovora sa psihijatrom rečeno mi je da sam životno ugrožena, propisana mi je veća doza antidepresiva od kojih sam se osećala sve lošije. Iako su svi simptomi trajali aktivno tokom celog mog studiranja, uredno sam polagala sve ispite, bila na budžetu, živela u studentskom domu.

Jedne večeri mi je jako pozlilo, bolovi su mi kidali celu utrobu i nisam mogla da prestanem da povraćam. Majka je uspela da me odvede do Urgentnog centra gde me je primio dežurni gastroenterolog – prvi lekar koji je saslušao pažljivo svaku moji reč i poverovao da ne foliram, da mi je zaista loše i da nemam anoreksiju. Te noći, dobila sam uput za bolničko lečenje na gastroenterološkom odeljenju KCS-a, a dežurni gastroenterolog Urgentnog centra dr Ivan Jovanović mi je doslovno spasao život. Nakon dva meseca ispitivanja, magnetnom rezonancom su utvrđene multiple stenoze (suženja) na tankom crevu koje su bile rezultat dugogodišnjeg upalnog procesa i neadekvatnog lečenja i potvrđena mi je Kronova bolest. Usledila je operacija na Prvoj hirurškoj klinici. Nakon operacije, bolest se vraćala u više navrata praćena dijarejom, pojavom krvi u stolici, mučninama, temperaturom, povraćanjem. Kako nisam reagovala na standardne oblike terapije, bila sam idealan kandidat za biološku terapiju. Od kada sam na biološkoj terapiji bolest je u mirnoj fazi i moj kvalitet života se znatno poboljšao u svim sferama.

Godine 2017. odlučujem da se priključim Udruženju za Kronovu bolest i ulcerozni kolitis sa ciljem da podelim svoje iskustvo i time pomognem drugim ljudima koji se suočavaju sa istim izazovima. Živeti sa zapaljenskim bolestima creva nije nimalo jednostavno. Kako su u pitanju autoimune, sistemske bolesti, koje utiču na celokupni organizam, neretko se javljaju mnoge nuspojave koje utiču na kvalitet života i samopouzdanje svakog pojedinca. U udruženju sam upoznala divne ljude koji su mi pored porodice i prijatelja, velika podrška i oslonac. Posebno bih istakla značaj psihološkog savetovališta koje je besplatno za članove udruženja, a koje je meni mnogo pomoglo da prihvatim svoju bolest i prevaziđem gomilu izazova na svom putu.