Sećanje na budućnost

Sećanja na prošla vremena često budu poput mozaika u kome kockicu čini događaj koga naša memorija, ko zna zašto, odabere, a oni svi zajedno budu su poput freske koja odslikava i period kojeg se sećamo i nas same.

Devedesete godine prošlog veka, oružani sukobi na prostoru Druge Jugoslavije samo što nisu počeli, Krste Bjelić, dopisnik Televizije Beograd iz Zagreba, u jednoj emisiji razgovara sa Srbinom iz Hrvatske kome je neko zapalio seno. Sagovornik kaže da zna ko je to učinio, da je reč o bivšem Srbinu koji se sada deklariše kao Hrvat i član je HDZ-a. Krsta odlazi potom do pomenutog čoveka koji negira da ima bilo kakve veze sa paljevinom. Dok oni razgovaraju u dvorištu stoji starac, otac osumnjičenog, skromno obučen, ćutke sluša intervju. U jednom trenutku Krste ga iznenada pita: „Jeste li vi Srbin ili Hrvat?” Starac pognutih ramena, izraza lica koji meni deluje kao mešavina stida i jada, ćuti. Ne znam zašto, ali ne mogu da ga, kako to obično činim pri sličnim povodima, osudim. Možda je to što nije rekao da je Hrvat najviše što je mogao da uradi u odbranu svoga dostojanstva.

U to vreme na čelu srpske zajednice u Hrvatskoj aktivan je Jovan Rašković, psihijatar, vrhunski intelektualac. Srbi su raspeti između dva puta. Prvi je zagovarao Rašković –pošto je položaj Srba demokratsko pitanje, ono se mora rešavati politički, nenasilno, insistiranjem na ljudskim pravima i prihvatanjem Hrvatske kao države. Drugi je bio motivisan negativnim istorijskim iskustvima, kao što je to bio Jasenovac, ali i nekim zbivanjima u ondašnjem parlamentu Hrvatske na čijem je čelu bio HDZ, a podrazumevao je da Srbi ovaj put moraju biti spremni da svoja prava izbore i oružanim putem.

Sećam se kako sam bio ogorčen posle Raškovićeve izjave: „Ne dirajte Srbe, oni su lud narod.” Danas kažem: „Izvini, Jovo, tek te sada razumem”. Setimo se i Tuđmanove izjave da je NDH bila izraz težnje hrvatskog naroda za slobodom i sopstvenom državom. U jednoj emisiji nemačke televizije Žarko Puhovski govoreći o atmosferi u srpskim sredinama navodi strah: Srbi su mislili da će oni (ustaše) ponovo doći da ih kolju”. Još uvek je u tim krajevima bilo mnogo živih svedoka ustaških zločina. Možda je taj strah bio jači od Raškovićevih mudrih reči da izdrže. Da li bi Hrvati krajem 20. veka pred očima Evrope mogli da nateraju Srbe na egzodus teško je reći. Čini se da je njima bio potreban srpski oružani otpor i sve su učinili da ga isprovociraju, a iz današnjih naknadnih iskustava ne sumnjam u izdašnu pomoć stranih mentora i dvostruke standarde. Ljudi koji su došli na čelo Srba posle Raškovića bili su hrabri ali nisu imali njegovu intelektualnu snagu. Posle Raškovića u ime Srba nije imao ko da govori. Da li bi Raškovićev gandijevski način bilo moguće sprovesti, na to pitanje ne umem da odgovorim. Taj odgovor bih znao kada bih samom sebi mogao da priznam li bih ćutke, bez otpora, čekao da vidim šta su neoustaše u stanju da urade.

Povod za ovaj tekst je emotivni istup Milorada Pupovca u emisiji „Oko” RTS-a. Bio sam dirnut. Koliko god da ne znam šta je bi bilo najpametnije jedno ipak znam – Pupovac živi u Hrvatskoj. Njegov primer pokazuje da još mi Srbi nismo naučili da slušamo i poštujemo jedni druge. Želim mu sreću – krst koji nosi je težak.

Pavle Martinović,
Aranđelovac