Preklapanje privatnog i javnog

Kako predstaviti stvarnost, a ne dodati joj nešto što nema? Šta ona „ima”, a šta „nema”. Šta je stvarno a šta nestvarno?

Ovo pitanje postavlja norveški pisac Karl Uve Knausgor (1968) u šestom i poslednjem tomu svog monumentalnog autobiografskog romana „Moja borba” , u kome beskompromisno ispituje život, smrt, ljubav i književnost. Knjiga se na više od hiljadu strana (tačnije 1.078) pojavila i kod nas u izdanju „Buke” u prevodu Radoša Kosovića.

Mada je Knausgor postigao uspeh u Norveškoj već sa prvim romanom „Van sveta” (1998), postavši prvi pisac čiji je debitantski roman osvojio norvešku nagradu književne kritike i mada je i sa drugom knjigom „Vreme za sve” dobio više nagrada, pravi uspeh ne samo u Norveškoj i u Skandinaviji, već i u svetu, za njega je stigao tek posle šestotomnog romana „Moja borba” koji je objavljen u periodu od 2009. do 2011. godine. Ova serija romana je stekla status fenomena norveškog izdavaštva i pre objavljivanja poslednjeg šestog toma, jer je u zemlji od pet miliona ljudi prodata u više od 450.000 primeraka.

Istovremeno, ovaj uspeh, koji su neminovno pratila osporavanja i kontroverze, unosi nespokoj u piščev život, jer počinju preispitivanja da li je prodao dušu đavolu time što je, želeći da prikaže samu stvarnost, ogolio svoj život i život svoje porodice, povređujući time bliske ljude. Mnogi su smatrali da je otišao suviše daleko u otkrivanju sopstvene privatnost, ali kad je reč o književnoj kritici nisu izostali hvalospevi. Možda je najbolje to opisao kritičar „Njujorkera” koji je rekao da postoji nešto toliko privlačno u Knausgorovoj knjizi da mu je bila zanimljiva čak i kad mu se činila dosadnom (ne treba zaboraviti da je ovih šest tomova objavljeno na 3.500 stranica).

Šesti tom je, po oceni književne kritike, ugaoni kamen temeljac ovog literarnog dostignuća. Balansirajući između potreba umetnika i potreba muža i oca, u tom preklapanju privatnog i javnog, pisac i dalje ne štedi nikoga, ali ni sebe. Između opisa sopstvene svakodnevice sa troje dece koju vodi u vrtić (danas ih ima četvoro), sa ženom koja odlazi u bolnicu zbog bipolarnog poremećaja, sa stricem i taštom koji su uvređeni zbog njegovog pisanja o porodičnim stvarima u prethodnim knjigama, Knausgor analizira mnoge druge teme: situaciju u savremenom švedskom društvu i odnos prema migrantima (u vreme pisanja šestog toma živeo je sa porodicom u švedskom gradu Malmeu), pitanje identiteta, nacional socijalizam, impresioniste i Prusta, Hitlerovu „Moju borbu” , Džojsovog „Uliksa”, pisanje Petera Handkea kojeg je inače podržao povodom Nobelove nagrade...

Suočavanje s pritiskom koji je neminovno usledio s uspehom prvih knjiga iz ovog serijala i njegove često dramatične posledice vode autora da u ovom tomu meditira o pisanju i svom odnosu prema stvarnosti, o odnosu prema samom sebi, prikazujući život u svim njegovim nijansama, od trenutaka velike drame do naoko trivijalnih svakodnevnih detalja. Knausgor ovde analizira za njega posebno bolnu temu – odnos oca i sina, jer je njegovo pisanje o smrti oca u prethodnim tomovima i izazvalo nesuglasice sa stricem koji ga je optužio za laži.

„Šta znači biti otac. Biti otac i obavezati se? Pa čovek može da bude otac i ako nema decu. Ali na šta se čovek obavezuje? Mora da bude na mestu, mora da bude kod kuće. Težnja i želja za uzdizanjem ne mogu se spojiti s tim, jer to je težnja za neograničenim, dok kuća postavlja granice. Neograničen otac uopšte nije otac, nego čovek s decom. Neograničen čovek je dete, što će reći večiti sin. Večiti sin uzima ili dobija zato što nije celovit, i nije svoj. To što se tata uselio kod svoje majke pre nego što je umro nije slučajan detalj, umro je kao sin”, piše autor.

Govoreći o načinu na koji je opisao smrt oca, on se dotiče Handkeove knjige o majci („Nesreća bez želja”, nedavno ponovo objavljena kod nas) koja je sušta suprotnost njegovoj, jer Handke „nije predstavio svoju majku u tekstu”, pošto bi to bio – Knausgor kaže da je to osetio dok je čitao – napad na nju kao ljudsko biće, to bi značilo izneveriti je.

„Handke je želeo da piše o jednom ljudskom biću, o svojoj majci, a da ga ne prizove, da ne prospe krv kako bi se ukazala u nečemu što liči na njenu nekadašnju, živu priliku, drugim rečima da joj ne da fiktivni život koji bi mogao stvoriti vezu između mrtvog, odnosno njenog života u prohujalom, i živog, dakle, čitaočeve svesti”, piše Knausgor i konstatuje da je Handkeu bilo najvažnije „da opiše svoju majku a da je ne povredi”, iz poštovanja prema njenom integritetu. Sam priznaje da mu nije bilo lako kad je to shvatio, jer je on sa svojim mrtvim ocem uradio upravo suprotno time što je sve vreme težio osećanjima, afektima, sentimentalnosti. Svakome koga je pominjao u romanu slao je rukopis da pročita, pitajući za saglasnost, osim svom ocu koji je bio mrtav već deset godina, što je njegov postupak omogućavalo, ne i opravdavalo, priznaje.

Kada su prvi tomovi romana „Moja borba” počeli da izlaze, mnogi su i naslov knjige smatrali provokacijom, jer je istovetan naslovu norveškog prevoda Hitlerove knjige „Majn kampf”. Knausgor u šestom tomu podrobno analizira Hitlerovu knjigu. Prema njegovim rečima „nacizam je bio poslednji veliki utopistički politički pokret koji je postojao, a činjenica da se gotovo u svakom smislu pokazao destruktivnim učinila je svako potonje utopističko razmišljanje problematičnim, da ne kažemo nemogućim, ne samo u politici, već i u umetnosti”.