Od Soluna do – 180 miliona TV gledalaca

Negde u ovo vreme, tačnije od 30. avgusta do 4. septembra 1997. godine, bila sam izveštač „Politike” iz Soluna, tadašnje Evropske prestonice kulture. Ministarka kulture, Nada Popović Perišić, sastavila je ekipu umetnica koju su činile: Rada Đuričin, glumica, Svetlana Stević, interpretatorka izvorne narodne muzike, Danica Basta, slikarka, Jadranka Jovanović, operska pevačica, Jelica Zupanc, književnica, Marina Arsenijević, pijanistkinja, Vukica Mikača, umetnički fotograf...

Van ove „državne” reprezentacije, u Solun na „Susret žena stvaralaca između dva mora – Crnog mora i Mediterana” došle su i Ljiljana Habjanović Đurović i Ljiljana Šop...

Tek sad, međutim, posle toliko godina, saznajem da je Solun bio prvo, internacionalno gostovanje – Marine Arsenijević. Rođena Pančevka, sa samo četiri godine svirala je pred publikom, a sa devet u Domu armije slušalo ju je – 2.000 ljudi. Brzo se nametnula talentom koji je crpela u našoj izvornoj, narodnoj muzici i domaćim kompozitorima. Privukla je pažnju i ministarke Perišić, koja je svojevremeno i sama studirala klavir.

A Marina Arsenijević, dosledna na svom putu, odolela je svim izazovima merkantilne Amerike odbacujući i pomisao da je pretvore u atraktivnu „Britni Spirs klasične muzike”. Brzo je, uz podršku supruga, onkologa Donalda Brona, osvojila Ameriku. Dva puta u prepunom Karnegi holu, 2002. i 2004, svirala je i na specijalni poziv Bele kuće a u čast Lore Buš i Šeri Bler. Koncerte u svim najvećim dvoranama, kao i one u humanitarne svrhe više i ne broji.

Niko, međutim, od naših umetnika nije doživeo da mu koncert snimi PBS televizija, koja u sastavu ima čak 345 TV stanica, i da u okviru popularnog ciklusa „Great performances”, u kojem su učestvovali i Pavaroti i Bočeli, bude najduže emitovan koncert koji je gledalo i slušalo neverovatnih –180 miliona ljudi!

Iako je dobitnica najvišeg američkog priznanja, Medalje časti Ostrvo Elis, nominovana i za EMI nagradu, a pre dve godine dobitnica najvećeg diplomatskog priznanja u Srbiji „Vitez Svetosavskog pacifizma” za širenje srpske kulture i tradicije u svetu, zadržala je neverovatnu jednostavnost i neposrednost u ophođenju. Među prvima u svetu svirala je na providnom klaviru od pleksiglasa nemačke izrade „Šimel”, na dugim nogama uvek ima salonke sa vrtoglavim potpeticama, duge plave kose, vitka i atraktivna, kaže, a i vidi se, da prati modne trendove. Uz kompozitorski i pijanistički talenat, postala je ikona čuvenog hora i orkestra vojne Akademije Vest point, koji su naučili i našu „Hajde Jano kuću da prodamo”.

Citiram tekst, objavljen u Kulturnoj rubrici „Politike” od 31. avgusta 1997. iz Soluna sa manifestacije na kojoj je bilo više od 300 žena, umetnica iz više od 20 zemalja: „...U našoj, po svemu sudeći, dobro sastavljenoj delegaciji, najveću pažnju privlači atraktivna mlada pijanistkinja Marina Arsenijević. Oko nje je uvek najveća gužva – TV snimatelja i fotoreportera. Večeras je njeno veče: sviraće etnoklasiku, dela Vasilija Mokranjca, Svetislava Božića, Božidara Bokija Miloševića, Ante Grgina...”

– Da sećam se svega, bilo je mnogo lepo, a zahvalna sam što mi je „Politika” tada dala vetar u leđa – rekla mi je ovih dana kad smo kontaktirale posredstvom „Vajbera”, na relaciji Beograd–Njujork, uz želju da sve ovo prođe i da se vidimo idućeg leta, 28. jula na koncertu na Kalemegdanu.