Magle oko domaćeg teatra

Aktuelna pandemija nam je, u vidu jednog od trijumfa rđavih aspekata savremene civilizacije, pokazala da se može živeti bez kulture. U potrazi za odgovorom kako ponovo napraviti bezbedno pozorište ovako je za „Politiku” iz pozorišnog Novog Sada počeo razgovor Aleksandar Milosavljević, kritičar, teatrolog, poslenik kulture do čijeg stava se drži.

– Istina, život uz kovid 19 potvrdio je ono što i bez virusa znamo: teško je podneti osamu karantina, fizičko distanciranje i zabranu javnih skupova bez zabave. A na zabavu je mahom bilo svedeno karantinsko „konzumiranje kulturnih sadržaja”, virtuelne šetnje kroz muzeje i galerije, gledanje filmova na televiziji i onlajn pozorišnih predstava. Mona Lizu izloženu u Luvru ne može zameniti snimak Da Vinčijevog dela, niti je teatarsku predstavu nastalu u određenim prostornim okolnostima, neposredni susret glumaca i gledalaca moguće adekvatno doživeti posredstvom video-snimka – kaže Aleksandar Milosavljević i primećuje:

– U oba slučaja snimci služe tek kao informacija. Koliko god bio dobar, ovakav snimak pripada sasvim različitom mediju od onog za koji je, i u kojem je, pozorište nastalo. Pa dobro, zabavili smo se gledajući jutjub pozorište, ali ga ipak nismo na pravi način doživeli. U najboljem slučaju su, uz razonodu, ovi snimci nekima otvorili apetit za pravi teatar u koji ćemo jednom, kada ovo prođe, odlaziti. Ako prođe.

Ni „tašmajdansko pozorište”, smatra Milosavljević, kao potencijalno rešenje trajnog uspostavljanja letnje sezone u Beogradu, nije donelo rešenje. Poslužilo je, kaže, samo za odlaganje odgovora na suštinsko pitanje: šta će biti kad postane evidentno da nova normalnost, u kojoj ćemo ubuduće živeti, podrazumeva trajanje? Šta će se dogoditi posle leta i redovne međusezonske pozorišne pauze?

– Kad minu vrućine setićemo se da Taš ne štiti od košave, kiše i snega, a da ovde pozorišta više nema. Ali i da je nekoliko hiljada zaposlenih u teatarskom životu redovno primalo plate premda pozorišta mesecima ne rade. Tada problem neće imati samo honorarci i slobodni umetnici. Ko će se na jesen za sve njih zauzeti kad na vrata države zakucaju desetine hiljada viškova u privredi, industriji, hotelijerstvu, ugostiteljstvu – pita naš sagovornik.

Pitanje je, dakle, podvlači Milosavljević, isto kao i ono kod Černiševskog, Tolstoja i Lenjina: šta da se radi? No, kao što se i međusobni pogledi ove trojice razlikuju, različiti su i odgovori na pitanje koje muči naše pozorištnike.

– Neki, na tragu nepodnošljive lakoće postojanja i budeći se iz dubokog sna, već i formulisanje ovog pitanja podižu na filozofski nivo. Drugi, sasvim čerčilovski, komisijama prepuštaju analizu situacije, treći predlažu konkretna rešenja. Jedno, iz poslednje kategorije, utemeljeno na iskustvima Endrjua Lojda Vebera, navelo je vladu Njenog veličanstva da od 1. avgusta u Britaniji otvori pozorišne sale, a nedavno je baš na tom tragu, na osnovu ovdašnjeg predloga, reagovala i naša vlada. O ovim merama, smatram, valja razmišljati, dopunjavati ih, osmišljavati elemente konkretne primene u zavisnosti od mogućnosti pojedinačnih pozorišta – veli Milosavljević uz komentar:

– Magle oko domaćeg teatra se nikad ne razilaze, pa umesto da naši pozorištnici razmotre ugradnju filtera za prečišćavanje vazduha u zatvorenim sistemima klimatizacije, osmisle upotrebu toaleta, što je, pokazaće se, ozbiljno pitanje, te organizuju probe da bi, kada je to moguće, predstave bile prerežirane i prilagođene održavanju bezbednog razmaka između glumaca, slušamo priče o načelnoj (re)organizaciji pozorišnog života. Kao da na tu temu, sve s konkretnim sugestijama, nije već bezbroj puta bilo reči, uključujući i nekoliko predloga zakona o pozorištu. Tako je opet aktuelna i opasna teza, navodno iz samih pozorišta, ili iz navodnih teatarskih krugova, da ovdašnje repertoare u krizi valja bazirati na predstavama koje same sebe isplaćuju.

Upravo se u ovoj tački, tvrdi teatrolog, prelama jedno od suštinskih pitanja koje decenijama mori naše pozorište, a posredno i savremeno stvaralaštvo kao segment domaće kulture.

– Ko, naime, i na osnovu kojih kriterijuma određuje kakav je repertoarski profil naših teatara? Da li će to biti prepušteno pandemiji i kriznom štabu, oportunistima i slučajnim prolaznicima? Da li će pozorišta u uslovima zdravstvene, i predstojeće ekonomske, krize sama da se usredsređuju na više-manje komercijalne, samoodržive produkcije, ili će makar neka od njih nastaviti da vrše misiju o kojoj vode računa države u kojima krizno onlajn pozorište nije bilo supstitut za pravi teatar? Ko se pita da li će pozorište, barem jednim svojim segmentom, ostati umetnost, ili će se pod pritiskom tržišta, korona krize pretvoriti u zabavu i razbibrigu? –  pita Milosavljević.

U tom kontekstu, kako kaže, organizovanje dezobarijera, beskontaktnog merenja temperature, nošenja maski u sali, praznih sedišta zbog održavanja rastojanja između gledalaca postaju samo puka tehnička pitanja. I kao takva se, valjda, tiču opštih zdravstvenih mera.

– O onim pozorišnim će, nadajmo se, odlučiti država. Pod uslovom da napokon postane svesna značaja teatra kao nacionalnog dobra, važnog elementa savremenog stvaralaštva, potencijalnog dela kulturne baštine, delotvorne spone sa svetom i vrednosti koja se tiče budućnosti nacije. I, naravno, ako joj pomognu oni koji su ozbiljno zainteresovani da i sutra nastave da žive u teatru – zaključuje Milosavljević.