Novobeogradska širina za veliku dušu

Iako je rođen i odrastao u Beogradu, za Nenada Zimonjića se danas može reći da je, na neki način, prolaznik u svom gradu. Nije ništa čudno – najbolji srpski teniser u igri parova u poslednjoj deceniji, u toku jedne godine u Beogradu uspeva da provede najduže mesec dana.
Za to vreme, markantni teniser češće je prolazio jednosmernim avenijama Menhetna, Trafalgar skverom u Londonu ili možda Trgom Vož, jednim od najlepših u Parizu. Ulice Montreala, Rima,  Barselone, Melburna, Sidneja, takođe su mu  dobro poznate.

Slavni pesnik Gete je smatrao da "pametan čovek najbolje obrazovanje stiče putovanjima", a Zimonjić se uverio da su ulice u svim gradovima sveta drugačije.

One su za ovog stabilnog i odmerenog sportistu, najistinitije merilo društvenih odnosa. Na ulicama se najbolje uočava stepen demokratičnosti i prag tolerancije svake ljudske zajednice.

Zimonjić će se lako složiti sa tvrdnjom da centar Beograda ima neprevaziđenu lepotu, skrivenu patinu, uzbudljivost noćnog života koji opija, zavodi i osvaja. Ali, on nikada nije imao težnju da živi u starom jezgru grada.

Osećaj spokojstva

Od 2000. godine, zvanična adresa Nenada Zimonjića je u delu kod Beogradske arene. Međutim, on prednost ipak daje Ulici Aleksinačkih rudara. Za njega ona predstavlja izuzetnu kombinaciju širine, prostranstva i arhitekture po meri čoveka.

– Išao sam u Osnovnu školu "Starina Novak" i moje školovanje tada je bilo vezano za Dalmatinsku ulicu i kraj oko malog Tašmajdana. Međutim, posebno ističem Novi Beograd. Nešto što je meni uvek bilo drago i što je, čini mi se, specifično za čitav Beograd jeste deo kod hotela "Jugoslavija". U Ulici Aleksinačkih rudara imam rodbinu i tamo sam provodio dosta vremena. Aleksinačkih rudara kreće kod "Energoprojekta", paralelna je sa starim "Merkatorom". Budući da sam čovek prirode, zelenila, ovo je ulica gde se čovek oseća smireno, spokojno. Primećujem da se Novi Beograd poslednjih godina značajno promenio, izgradio, i sve više se nameće kao nezaobilazan privredni, ekonomski, pa i sportski i turistički centar. Bogatstvo prirode je njegova prednost, ono što ga izdvaja. To prostranstvo, novobeogradska širina, to je ono što današnjeg čoveka izloženog stalnim pritiscima može da opusti. Možda Ulica Aleksinačkih rudara nije previše lepa, arhitektonski atraktivna, verovatno nije dovoljno uzbudljiva za noćne izlaske, ali ona ima druge prednosti. U blizini su šetalište pored reke, biciklističke staze... Ima uslova za zdrav i sportski način života. Novobeograđani su oduvek branili svoj kraj. Tu je iznikla urbana subkultura, ulična poezija, grafiti... Iskreno, ne bih voleo da se potpuno ogoli zbog toga da bi se sačuvala ta njegova prirodna dimenzija. Ulica Aleksinačkih rudara je na idealnom rastojanju od centra grada. Ni blizu, ni daleko. Očekujem da će u budućnosti uspeti da sačuva takvu poziciju – kazuje poznati teniser.

Mostovi kao hleb nasušni

Za šetnju po beogradskim ulicama sportista gotovo da nema vremena.

– Bilo je tu i sankcija, problema, ekonomskih kriza. Naravno, veliki uticaj su imali i ratovi. Kao narod imali smo veliki minus u svetu. Polako se to zaboravlja, a rezultati sportista, umetnika i drugih naših uspešnih ljudi u svetu počinju da popravljaju utisak o Beogradu i Srbiji. To je trenutno veliki kapital koji ova zemlja ima. S druge strane, treba znati da u Beogradu, zbog prirode posla kojim se bave, boravi oko petnaest hiljada stranih državljana. Oni, svakako, mogu da budu iskorišćeni za dobre ambasadore ovog grada – smatra naš sagovornik. Iako nije u prilici da sistematski prati rad i delovanje gradskih vlasti, nije mu jasno zbog čega Beograd nema  više mostova. Ono čemu bi on, bez većeg razmišljanja, dao prednost jeste izgradnja novih ćuprija.

– Neverovatno je da imamo prednost kao grad na dve reke, u odnosu na Budimpeštu, Prag i London, a nemamo dovoljno mostova. Beograd je u mnogo čemu specifičan, ne bih mogao da ga upoređujem ni sa jednim gradom. Najveća razlika jeste u tome što ljudi ovde još imaju višak slobodnog vremena u odnosu na one koji žive u drugim zemljama. Kako god se nekome činilo, opušteno sedenje u kafićima nije tako česta slika za ostale metropole. Meni je, sa jedne strane, drago što smo takvi, ali imamo i mi svoje mane. Bilo je tu svega, ali meni nikada neće biti žao što sam rođen u Beogradu – govori Zimonjić koji za nedelju dana kreće na turnire u Moskvi, Madridu, Sankt Peterburgu i Parizu. Gostima iz inostranstva u Beogradu, smatra, obavezno treba predstaviti tri lokacije.

– Knez Mihailovu, Skadarliju i Kalemegdan. Druželjubivost i neka posebna vrsta opuštenosti, lakoće u komunikaciji su nešto što strancima, na prvi mah, može da bude zanimljivo. To možda jeste prihvatljivo, ali ne može se čitava turistička strategija i koncepcija jednog velikog grada zasnivati samo na tome. Potreban je daleko ozbiljniji sadržaj koji će uključivati bolju organizaciju, kvalitetniju ponudu, iznajmljivalje turističkih vodiča. Nadam se da Turistička organizacija Beograda razmišlja o tome –  predlaže čovek iz "belog sporta".

– U vreme današnjeg nivoa tehnologije i kompjuterizacije, više se ne postavlja pitanje mesta rođenja, pa ni nacionalne pripadnosti. Novac postaje vladajući kriterijum, parametar prema kome se ljudi vrednuju. Nažalost, u takvim uslovima ostaje malo mesta za ulice, odrastanja, gradove... Biti Beograđanin znači stvar individualne odluke – procenjuje Nenad Zimonjić.