Kontinent Sonja Lapatanov

Otkrio sam u sredu veče, a da sa nisam pomerio iz jednog restorana u Deligradskoj ulici, novi kontinent!? Doduše, nema neko veliko prostranstvo, ali u tih 162 centimetra visine stalo je više od sto država sa svojom bogatom florom i faunom, geografijom, istorijom. Baš u toliko zemalja je putovala Sonja Lapatanov, nekada poznata balerina, anfan teribl Narodnog pozorišta u Beogradu, kasnije baletski pedagog i koreograf, a danas svima znani putopisac i neumorni istraživač planete Zemlje. Ko bi rekao da će nekadašnju caricu diskoteka "Cepelin" i "Akvarijus", finu devojčicu iz ugledne ruske emigrantske porodice lekara, koja je imala učiteljicu klavira, pohađala školu "Lujo Davičo" i diplomirala na moskovskoj Državnoj akademiji pozorišnih umetnosti, toliko svrbeti tabani da jurca po belom svetu.

– Sve mislim da je to posledica prevelikog seljakanja moje porodice, iz jednog kraja zemlje u drugi. Mnogo sam putovala i sa baletom Narodnog pozorišta, ali i kao član baletske grupe Borisa Radaka. Ta veveričja radoznalost i ta neobuzdana strast za putovanjem ipak je sve nadvladala 1990. godine. Od tada me više ništa nije moglo zaustaviti da stignem do tog mog najvišeg ličnog zadovoljstva, putovanja u nepoznate predele – objašnjava Sonja Lapatanov poriv koji joj ne da mira.

Ne zna čovek da li više da se divi ili čudi njenoj biografiji i istoriji stvaranja tog, kako ga nazvah, kontinenta Sonja Lapatanov. Deduška Pjotr Lapatanov, dermatovenerolog, sa suprugom Marusjom, pobegao je pred naletom "crvenog terora" iz Odese 1921. godine. Iskrcali su se u Kotoru. Prihvatio je službu vojnog lekara u Kraljevini SHS. Bio je jedan od osnivača Vojne bolnice u Beogradu. I sin Nikolaj, Sonjin otac, ovde je 1940. diplomirao medicinu i postao dermatovenerolog, kao i Pjotr. U slomu Kraljevine Jugoslavije Nikolaj je zarobljen kao mladi vojnik. Sonju su posebno potresli kadrovi u dokumentarnom filmu "Crveno doba" davno prikazanom na RTS-u, kada je među zarobljenim mladim kraljevim vojnicima koje su Nemci deportovali u Atinu, prepoznala i svog oca Nikolaja.

– Tata je tamo i upoznao mamu, Johanu Mariju, Nemicu iz Berlina, krajem Drugog svetskog rata, gde je ona radila kao medicinska sestra. Neko vreme živeli su u Solunu, a onda su se preselili u Beograd, gde je deduška imao kuću sa dvorištem u Ulici kralja Milutina 73-75, koja je kasnije, nažalost, srušena – seća se Sonja srećnih dana detinjstva.

Odmalena je bila nemirni duh. U Osnovnoj školi "Njegoš" ona i njen drug Petar Špoljarić bili su glavne tabadžije. Sonja je pik imala na Vladimira Andrića, potonjeg slikara, koga je tukla kad god je stigla. I dan-danas, kad se sretnu, on je uvek zapita zašto ga je stalno marisala. Ona mu je priznala, možda zato što je tada bila u njega zaljubljena.

Sonja priča kako se u njenoj kući stalno nešto slavilo i tu se okupljalo mnogo ljudi. Najveselije je bilo kad su se slavili imendani. Uvek bi se na prozore stavljala ćebad, kako se spolja ne bi videle brojne senke u stanu Lapatanovih. Pamti da su deduška i tata ponekad zajedno, na po nekoliko dana, odsustvovali iz kuće. Tek kasnije je saznala da su bili hapšeni kao ruski emigranti, caru verni, kad god bi u Beograd stizao neki od šefova SSSR-a. Lapatanovi su ostali u Jugoslaviji, jer su, tako su objasnili Sonji, verovali da komunizam u Rusiji neće dugo trajati, a i zbog pravoslavlja u Srbiji.

– Putujem po svetu, ali uvek volim da se vratim u Beograd. Primećujem, međutim, da u njemu žive mnogi koji ga ne vole. Eto, u mojoj zgradi tek sada uvodimo grejanje, jer pojedini stanari nisu davali saglasnost za tako nešto. Voleli su više da sede u hladnim sobama sa gunjevima na sebi i u debelim, vunenim čarapama. Protiv sam toga i što se Beograd predstavlja kao jedna velika kafana, koju čine mnoštvo splavova, a u njemu, naprotiv, cveta i te kako kulturan život – kaže Sonja.

Žali što joj od ruke ne idu crtanje i slikanje,  ali se i ponosi svojim putopisima. Kao i radovima koje ume da napravi od drvenih otpadaka koje more izbaci na obalu. Prošle godine joj je iz štampe izašla knjiga "U skutima Himalaja" i tiraž je već rasprodat.

Ne mogu da izdržim, a da je ne pitam, da li je nekad uhvatila prpa na tim putovanjima.

– Istina je da su mnoga moja putovanja bila visokog rizika. Dogodilo mi se da sam u vreme pentranja po Himalajima, na nadmorskoj visini od preko 5.000 metara, zbog uobičajene teške depresije i nesnosne glavobolje, poželela da umrem. Previše sam se brzo spuštala i to moj organizam nije mogao da podnese – govori nekadašnja balerina o neobičnom iskustvu koje je imala na obroncima najviše planine na svetu.

Pre dve godine je u Ugandi gotovo dotakla planinsku gorilu silverbeka, i to mužjaka, koji joj je strogim pogledom i muklim režanjem stavio do znanja da mu se previše ne primiče, pogotovo dok jede. Ne može da zaboravi iznenađenje kada je u jednom zabitom panamskom selu sa dvadesetak sklepanih tradicionalnih kućica, gde je sve podsećalo na prvobitnu rodovsku zajednicu, ugledala neki povisok objekat. Bila je to telefonska govornica iz koje se mogao dobiti najudaljeniji kraj sveta.

Ono što ju je najviše fasciniralo na svim tim putovanjima je naš jezik. To je neverovatno, čuješ ga i tamo gde mu se najmanje nadaš. Na Lohifušiju, jednom od hiljadu Maldivskih ostrva, domoroci su grupu turista iz Srbije, kad su čuli odakle stižu, dočekali uz smeh i najsočnije naše psovke. Kasnije im je objašnjeno da ih je tome naučio Ika iz Zemuna, stručnjak za sportove na vodi, koji na tom ostrvu poduže živi. U indijskoj državi Sikim, gde su psi svete životinje, čula je kako neko viče "Drina!" i doziva kučku, sličnu jazavičaru sa ogrlicom oko vrata, koja joj se vrzmala oko nogu. Pratila je kerušu sve do luksuznog džipa u kojem su sedeli "ajforovci" iz Banjaluke. Rekli su Sonji da su kučku Drinu našli na obali istoimene reke u Bosni i poveli je sa sobom u Nemačku, gde inače žive.

Svojom lepotom opčinila ju je francuska Polinezija, ostrva Tahiti, Bora Bora, Kambodža, Mjanmar (bivša Burma)... Sonja Lapatanov sada planira da poseti Uskršnja ostrva, Ognjenu zemlju i Patagoniju.