Prevesti aforizme nije lako, ali je uzbudljivo

Subotica – Svetislav Nedučić živi u malom pograničnom mestu Mako na jugu Mađarske i kako je rekao u razgovoru za „Politiku”, vođenom posredstvom elektronske pošte, tek odlaskom u penziju uspeo je da se posveti prevođenju na način koji je želeo.

– Prvi prevod knjige koji sam objavio bile su „Paprene priče” Aleksandra Čotrića. Izabrao sam ovog autora jer su se njegove priče gotovo svake sedmice pojavljivale u „Srpskim nedeljnim novinama”. Njegovu prvu priču objavio sam u literarnom časopisu grada Mako „Marošvidek” – kazao je Nedučić.

Nakon toga, nastavio je da prevodi aforizme Dragutina Minića Karla iz knjige „Mini(ć) priče” te Bojana Ljubenovića „Pisma iz Srbije”, priče Radoja Domanovića.

– Posebno volim da prevodim aforizme, jer su duhoviti, izraze se sa malo reči. To su uvek jezgrovite reči koje ukazuju na tajnu istine. Duhovito i upečatljivo nam govore opšte istine. Uživam da čitam aforizme, a još više uživam u njihovom prevođenju. Naći odgovarajuću reč u prevodu, istaći istu nijansu, nije uvek lako, ali je lepo i uzbudljivo jer moraš očuvati britkost i suštinu – objasnio je Nedučić.

Početkom godine Udruženje književnika Srbije Svetislavu Nedučiću, prevodiocu iz Mađarske dodelilo je nagradu „Radoje Domanović” za prevode srpskih satiričara na mađarski jezik.

Postao je i prevodilac romana Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve”, te Nušića od koga je na mađarski jezik preveo „Hajduke” i „Gospođu ministarku”.

– Knjigu „Hajduci” sam počeo da prevodim pre mnogo godina dok sam još radio, i stavio je na stranu, sa mišlju da ću je završiti kada se penzionišem. To je jedini od mojih prvih prevoda kod kojeg sam održao reč – ispričao je Nedučić. Bliski su mu i mladi autori, preveo je „Kvadratno disanje” Danijele Repman i „Sam svoj jatak” Branka Čurčića.

Na njegovom radnom stolu sada je rad kojem posvećuje, kako kaže i dan i noć.

– Nedavno sam dobio tekst koji je vrlo aktuelan. Za vreme pandemije rađale su se mnoge šale i vicevi. To je sakupila Senka Pavlović, sve te šale iz zemlje i inostranstva. Sada se time bavim, jer bih hteo i sa prevodom da budem aktuelan – rekao je Nedučić.

Ipak, kada bira dela za prevod navodi da mu je prvi cilj, da su, ukoliko je to moguće, delo i pisac poznati u Mađarskoj.

– Znam da je nekada srpska literatura bila popularna u Mađarskoj. Danas je mnogo izgubila od starog sjaja. U delu Mađarske gde živim u knjižarama i bibliotekama uopšte ne vidim prevode sa srpskog jezika, sada je prisutna zapadna literatura. Zato mi je prvenstveni cilj kada prevodim da već mađarska publika zna nešto o autoru i delu.

Nedučić kaže da je teško doći do novih knjiga za prevod. Činjenica da živi u drugoj državi otežava mu kontakt sa autorima, a nije bolja situacija ni kad pokuša da pronađe izdavača za svoje prevode u Mađarskoj.

– Izdavači nas uopšte ne traže, potrebno je kontaktirati dosta njih, često bez rezultata, a ako neko i prihvati objavljivanje, traži sponzora. Problem je u tome što čitaoci ne traže knjige iz Srbije – objasnio nam je prevodilac. Povremeno rad prevodilaca uspeva da finansira i Srpska samouprava u Mađarskoj, dodao je Svetislav Nedučić.