Tišina, penzioneri i klinci

– Hajde, pomeri se malo, desno, biće lepša slika – šapuće devojka svojoj drugarici na platou kod spomenika Pobedniku. Njih dve, potpuno same, kikoću se i fotografišu. Simbol grada, kad bi mogao da progovori, upitao bi gde su nestali svi oni zadivljeni pogledi na koje je navikao. Jedno od omiljenih prestoničkih mesta za šetnju juče je bilo prilično pusto. Tek tu i tamo poneki prolaznik ili sugrađanin na biciklu. Prodavci kokica, sladoleda, lizalica, šećerne pene i ušećerenih jabuka digli ruke od posla. Pod jednim drvetom, koje je dovoljno blizu da odatle mogu da vide svoje tezge, sede na plastičnim stolicama i piju kafu. Na pitanje ima li posla sležu ramenima i pokazuju rukom na radnike JKP „Gradsko zelenilo”.

– Oni se ubiše od posla. Kod nas žive duše nema – kratko nam kaže jedan od trgovaca zagledan u radnike „Zelenila” koji zalivaju biljke.

U blizini fontane „Borba” ili „Ribar”, pristigao vozić. Tišinu remeti samo žubor vode. Na jednom od sedišta sedi devojka i čita knjigu. Ko želi iz voza da posmatra znamenitosti Kalemegdana, priča, treba za to da izdvoji dvadesetak minuta i 150 dinara. Mališani, uglavnom u pratnji roditelja, pristižu i žele da se provozaju. Nekima mame i tate ispunjavaju želju, dok ostale podsećaju da u parku ima i drugih zanimljivih stvari.

Na Savskom šetalištu na Kalemegdanu tek poneki usamljeni prolaznik. Stariji sugrađani u hladovini igraju šah, a čudesan pogled na reku, Novi Beograd i Zemun samo čeka da ga neko „ulovi”. I, po svemu sudeći, čekaće još dugo jer su gotovo sve klupe u ranim popodnevnim satima bile slobodne, osim dve ili tri u debeloj hladovini. Posetioci, naročito oni malo stariji koji stanuju u blizini, kažu da na Kališ dolaze svakodnevno. Prijatno mesto i komadić hladovine, pričaju, nije teško naći.

– A pitate nas što nema mladih ljudi? Otišla deca negde na kupanje, veoma je vruće. Mi smo ovde danju, a omladina noću – priča jedan gospodin koji igra karte sa prijateljem.

Nema turista, ne čuju se razni jezici sveta kako smo to navikli već od samog ulaska u beogradsku oazu na kraju Knez Mihailove.

Tvrđava i park kao da su zapali u popodnevnu dremku. Kod Velikog stepeništa tabla koja upućuje pešake gde da skrenu. Ispod stepeništa radovi, majstorima pune ruke posla i nemaju vremena za priču.

– Nismo jedini koji vredno rade – dovikuju i pokazuju našim reporterima u pravcu Sahat kapije. Skele, radnici, mašine, zvižduci i poneka psovka. U blizini Vojnog muzeja grupa momaka raspituje se gde bi mogli da vide sprave za mučenje iz srednjeg veka. Nisu iz prestonice, pričaju sa osmehom, ali kad god je posete, navrate na ovo mesto.

– Čuli smo da je izložba u Vojnom muzeju. Ne znamo da li je sada otvorena pa malo istražujemo... – ispričao je Veljko iz Niša. Lutali su malo parkom i tvrđavom, priznaju, ali i bacili pogled na trening na teniskim terenima. Vreo avgustovski dan, a mladi sportisti vredno vežbaju.

U blizini unutrašnje Stambol kapije vrzmaju se klinci. Njih petoro, šestoro kroz žicu posmatra predeo u kome su izložene replike dinosaurusa. Usamljeni stanovnici prošlosti stoje i čekaju posetioce koje bi mogli da oduševe ili zastraše. „Stare zverke”, čini se, zaboravili verni obožavaoci. Kolovođa grupe klinaca zapoveda da se krene.

– Idemo na naše mesto! Šifra: veverica – viče i staje na čelo „povorke” dečaka.