Zašto nam je kriva Dua Lipa

Odsudnu bitku za srpsku „kolevku” Kosovo (naravno, s neizostavnom Metohijom!) drugi, nažalost, možda i poslednji put, izgubili smo takoreći juče. Jer ne treba zaboraviti da i kad ne znamo razlog zašto je nešto to i tako, to nikako ne znači da taj razlog ne postoji. A ako već mora da postoji, može biti da, i kad ga znamo, iz raznih razloga – nećemo, ne smemo ili pak ne želimo da ga kažemo...

Prvi poraz na Kosovu vekovima smo opravdavali Vukom Brankovićem, pa i zakasnelim Stevanom Musićem. Istina, kolektivni pamtilac, narodni letopisac, istorijsku tužbu podneo je protiv „nesložnih velikaša”. Čak im je i potomstvo prokleo, i dušu, naravno. Smislio je divovskog, manje-više u svakom pogledu, Marka Kraljevića, ali je pošteno i s razlogom u deseterac stavio i pravu pravcatu istinu: „Da se svi mi u so premetnemo, ne bi Turkom osolili ručka!” A taj drugi, zebemo da je i poslednji poraz, doživeli smo kao jači: u Republici Srbiji neprijatelj je na bojno polje izveo manje od petine askera. Kažu – a do danas ne potvrđuje se javno – da je 1980. komandant Niške armijske oblasti, Kragujevčanin, iako s imenom i prezimenom Eugen Lebarić, smirio Šiptare tako što su nad Kosmetom zagrmeli „migovi 25” i zatutnjale kolone tenkova T-34. Naravno, od Predsedništva SFRJ usledila je komanda „Ostav”, i to pravo preneto je isključivo na predsedništvo savezne države. A i u njemu su, zašto kriti, sedeli drugovi iz RS i RCG.

Kažu – a i mi smo nešto videli na Karadagu, granici s pokrajinom – da je Hrvat, general Silić, mudro unapred zauzeo teren i tako sprečio u začetku formiranje OVK. Tek sada se, nažalost, podsećamo da je tadašnji srpski čelnik kumovao da naš ponos Zvečan, naš Lešak, Leposavić, pa i Mitrovica s kopaoničkim rudokopima, i zvanično uđu u sastav pokrajine, tobož „da bi Srba bilo više”. Masovno napuštanje pokrajine, maltene više nego naivno, pokušali smo da sprečimo, zašto ne čak i protivustavnom „zabranom prometa nekretnina” između pripadnika različitih narodnosti, a po posledicama ništa manje greške napravljene su upravo na najubojitijem ratištu: na polju propagande.

Ovih dana, opet kao mala deca, optužujemo Albanku Duu Lipu što „pali” milione pratilaca na „Jutjubu” i pomaže svoje, a nas lično i danas boli sećanje kako srpska Narodna skupština devedeset i neke nije smatrala potrebnim ni da prihvati niti pak da donese i međunarodnoj zajednici uputi rezoluciju o činjeničnom stanju da su prava Albanaca, uostalom kao i svih manjinskih naroda u Srbiji baš u oblasti obrazovanja – na najvišem svetskom nivou! A oni „gore” dobro su znali da su takozvana ljudska prava okidač za razaranje svake države...

Naravno, nekom tamo „podsekretarčiću za obrazovanje na Kosmetu” gorko je zazvučalo priznanje „Sjajno, to je ’bomba’, jer si se pozvao na najveća dokumenta i Saveta Evrope, OECD-a, Ujedinjenih nacija”, tadašnjeg potpredsednika NS-a dr Pavića Obradovića. Potpisnik ovog tužnog podsećanja i sada se seća svog naivnog „srbovanja”, kada je sedamdesetih-osamdesetih godina u „Ninovoj” Trioini reagovao na mišljenje „tadašnjeg” Rugove, koji je enormni disbalans u natalitetu Srba (naravno i drugih) u odnosu na albansku populaciju (etnografska istraživanja, čini nam se dr Ruže Petrović), opravdavao samo – parafraziramo ga, naravno – prirodnim vitalizmom njegovih sunarodnika. Tu istu gorčinu doživeli smo kad smo u Geteborgu (s „Politikinom” ekipom popularnog „Školskog časa”) u dokolici hotelske sobe listali „haus” enciklopediju, pa pošto je veliki Tesla unotiran kao Hrvat, zapitali našeg konzula zašto nije reagovao? „Nijesam”, veli, „znao”. Pominjemo, s razlogom, našeg Novaka, ali bismo voleli da znamo koliko naša diplomatsko-konzularna predstavništva okupljaju naše – a nije ih mali broj – „genijalce” sa Harvarda, MIT-a, Berklija, Prinstona... A znam, deceniju sam bio profesor Prve zemunske gimnazije, da je naš đak Gordana Vunjak, redovna profesorka biomedicinskog inženjerstva i medicinskih nauka na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, kandidat za Nobela! Valjda to takođe nešto znači?

Zašto gubimo, nedao bog izgubili smo, prvo što kažu, „bez zrna baruta” rat sa tek petinom protivnika! Još i danas – to smo takođe želeli i predložili da uđe u ondašnju skupštinsku rezoluciju i bude upućeno svetu – ne koristimo i te kako ubojitu „džebanu” – da je Kosmet u SRS/SFRJ bio izdržavana pokrajina. Primera radi: za osnovno školstvo i do 90 odsto, srednje približno toliko, ali – da li je to slučajno – za više i visoko pokrajina je drešila kesu i te kako... Da li smo makar te bitke mogli da dobijemo, možda ne bismo stigli do Košara? Možda, ko zna. Jer ovo danas, to je sigurno moralo da ima svoje juče.

Profesor, bivši podsekretar za obrazovanje na Kosmetu