Dribler duha na malom prostoru

Pančevo – „Stiglo sa Zlatibora, a nije komplet lepinja”, u svom maniru primećuje Aleksandar Čotrić novoosvojenu, a četvrtu titulu: aforističar godine. Nagrada stiže od kolega iz Čajetine sa manifestacije „12. Ulični erski kabare” i Biblioteke „Ljubiša R. Đenić”, a na Čotrićevu, novu, pančevačku adresu i prvi put u „duhu vremena”, elektronski. Laureat dodaje: „Pokazuje da i posle više od tri decenije rada nisam zarđao i za staro gvožđe.” Ali i da je, od kada je osvaja „pod šifrom”, bogatiji za one, koji se ne libe da svoje otrovne komentare dele dalje, „misleći da se tu nešto dobije, ili još gore – nešto daje”... a priča ide drugačije...

Vrsni umetnik britke misli i još oštrijeg pera, za 35 godina rada, ima isto toliko naslova satiričnih aforizama i priča, onih za najmlađe koji su ušli i u školske čitanke, o ženama i muškarcima i voljenom im sportu, sve britko i o našim naravima. Zapravo iz svih sfera života i ljudskih odnosa, koji se čitaju u Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Sloveniji, Severnoj Makedoniji i prevedenih na 40 jezika, gotovo svih evropskih, do svahilija, jermenskog, turskog, arapskog, katalonskog, baskijskog...

No najduže i najviše, znao je Čotrić da „potkači” politiku, još od mladih godina, kada ga kako kaže, privlače društveno angažovane teme, poput jednopartijskog sistema, verbalnog delikta, cenzure i kulta vođe, i od kada počinje da piše za omladinsku i studentsku štampu, ali, prve aforizme „objavio” je još u osmoljetki, u rodnoj Loznici. „Nismo za realni socijalizam, ali ni i za fantastični”, „Mnogo nas je zadužio” i „Ostavio je duboke tragove, zato i propadamo”, osvanulo je za vreme velikog odmora i na jednom školskom čiviluku. Niko ga nije video, ali su znali da je on, pa je završio na vaspitno-popravnom razgovoru, a otac je bio silno zabrinut da će ga pokupiti i policija. Njeno interesovanje izazivao je kasnije, kada su usledili oni nešto ozbiljniji, informativni razgovori i debljao dosije devedesetih godina prošlog veka, na šta on lakonski dodaje: „Ranije se satiri pridavalo više pažnje i satiričara najviše pogađa ravnodušnost.”

„Dobar aforizam je u definiciji, mnogo smisla u malo reči ili dobro redigovani roman, a aforističar skulptor koji kleše nepotrebno, tragajući za zrncem zlata u brdu jalovine. Tako, ova kratka forma ne nastaje lako i ne tražim ja njih nego oni mene. Dešava se da me probudi misao i moram odmah da je zapišem. To postaje način života, svakodnevica, ta dvosmislenost i davanje rečenicama nov smisao. Aforizam mora da bude efektan, neočekivan, paradoksalan, da ima poentu, ali i da bude humoran, jer pomešani u određenoj dozi, med i žuč se najlakše piju”, priča za „Politiku” Čotrić, namere jasne, da čoveka nasmeje, ali i da ga zapita, ili „izvorno”, antički po Hipokratu, da iskaže da je aforizam nastao kao savet kako sačuvati zdravlje. Danas su više „primenjeni” u očuvanju onog mentalnog, jer „bodu određeno mesto, a zapravo leče”. A pitanje je samo koja je receptura, kako to jedan velemajstor radi.

„Pitate kao što je jedan novinar svojevremeno upitao Milka Đurovskog, nakon fantastičnog driblinga, kako on to radi, a on odgovorio „ne znam”. Lakše je uraditi nego objasniti, jer i aforizam je dribling duha na malom prostoru. Ja krećem od kraja, od poente, a sve ostalo je kondenzacija: dobar materijal, što manje reči, pa i slova”, objašnjava vlasnik neprebrojivog niza priznanja za pisano stvaralaštvo na međunarodnim festivalima. „Zlatne kacige”, nagrada „Radoje Domanović”, „Vibove” i podužeg spiska drugih, koje nose imena velikana pisane reči, pa „Zlatne značke” i „Zlatnog beočuga”, „Vitezovog proleća”, „Velike gramate Društva književnika Kosova i Metohije”, „Velemajstor satire” i „Dositejevo pero”... a Čotrić je i laureat književnih kolajni u zemljama regiona, Evrope i Bliskog istoka.