Niko u Evropi ne slavi stare komunističke vođe

Od našeg stalnog dopisnika
Podgorica – Čovek za koga se zna da je bio desna ruka, mozak vladajuće Demokratske partije socijalista, podjednako Srbin koliko i Crnogorac iz Grblja, nadomak Budve, tvorac Grada teatra, nakon hapšenja, tamnovanja i odlaska za Beograd za naše novine ekskluzivno otkriva detalje svog pada i odstrela od strane „bliskog prijatelja Mila Đukanovića”.

Bili ste decenijama krupan zalogaj za svoje političke protivnike. Nakon robijanja šta je ostalo od vas?

Sve što je ostalo od mene je ovo malo glupave iskrenosti za koju sam mislio da će se ćutanjem umiriti. Ali svih ovih pet godina i ranijih pet (jer moje stradanje počinje još 2010, na Badnji dan gregorijanskog kalendara, kada su po prvi puta uhapsili mog brata i moje prijatelje), o meni i o mojoj porodici je mogao da govori bilo ko, javno, sudeći i optužujući... Za „moje” sam postao „velika riba” na stolu briselske uspešnosti Crne Gore, a za one druge ključni dokaz „kriminal ne prirode” Demokratske partije socijalista (DPS), partije u čijem sam stvaranju učestvovao i upoznao mnoge dobre ljude... Svi su mogli biti zadovoljni: „imamo krivca”, jedni u korist vlasti, drugi kao argument protiv nje.

Ne razumem, je li bio to politički proces i kako je neko primetio, stvaranje crnogorskog Sanadera?

Crna Gora mora imati svog Sanadera. To je poruka koja mi je, dok sam odlazio sa lisicama ka svojoj samici (u kojoj sam proveo pet meseci uplašen za svoje i sebe, prazan i napušten, jedino sa molitvom prijatelja) otvorila oči i vratila u realnost. Mnogo sam zahvalan čovjeku koji mi kao visoki državni činovnik tužbe to saopštio. Da, razumio sam: prvo ako CG mora imati svog Sanadera onda sam ja kriv ne samo zato što sam više ili manje grešan kao svi ljudi, naročito oni sa dugim vremenom u vlasti, nego i zato što Crna Gora mora imati krivca, drugo – da je ova više politička poruka jasno ukazivala da je nemoguće da o takvoj odluci ne zna vlast, posebno moj  tadašnji prijatelj Milo i treće – imajući u vidu da su te „velike ribe”, ne baš brojne u Crnoj Gori, skoro sam bio uveren da je trebalo samo izabrati između mene ili Mila i da u takvom odnosu nisam imao nikakve izglede da to ne budem ja, što ne znači da je bilo ko kriv. Tako sam tada mislio.

Izvinite, ali ja razumem da je to jedno od pravila političkih procesa u kom učestvuju svi koji su mogli poslužiti za obračun sa protivnikom?

Suština političkih procesa je u tome što se prvo odredi krivac od strane najvažnije vlasti, drugo što se „poverljivim informacijama” iz „istrage” pokreće medijska kompromitacija pomenute ličnosti, treće što se „pronalaze svedoci saradnici”  koji moraju da svedoče protiv „okrivljenog” da sami ne bi ugrozili svoju slobodu i porodicu i četvrto – formalnopravna finalizacija kroz pritvor i lisice kojim nevini postaje definitivni krivac za svu većinsku javnost. Sve se to desilo u mom slučaju. Sve je formalno baš tako. Iako nemojte da mislite da sam ja neko naivan toliko da ne znam da sam danteovski znao i sa najboljim namerama često da budem na stazi za pakao.

Jeste li u tom procesu bili jedini?

Eto imamo primer dobrog čoveka Rajka Kuljaču koji je iskreno priznao, o čemu postoje zapisi, da je morao da svedoči protiv mene da bi spasio svoje. „Moraš ga optužiti”, kazali su mu i hvala mu na iskrenosti. Nažalost otišao je suviše rano. Sve za trenutak kao da podseti na Kiša i Borisa Davidoviča. Mogu misliti kako je bilo u vreme Golog otoka. Iako se ovakav slučaj kolektivnog hapšenja cele jedne porodice nije verujem u CG desio baš od tih mračnih golootočkih godina. Svako je mogao biti kriv i član „organizovane kriminalne grupe” ko je i kafu  popio sa mnom na uglu sportskog centra u Budvi.

Poodavno se govorkalo da ste dospeli u zatvor zato što ste doveli Ruse. Nekom je to smetalo.

Kada sam izašao iz pritvora jedan od najuglednijih novinara na jugoslovenskim prostorima, inače uvek obavešten, čak i porodično blizak Đukanoviću, mi je u jednom budvanskom kafiću iskreno prenio da su me moji Amerikancima predstavili kao glavnog lobistu u dovođenju ruskih investitora što je u susret odluci o pristupu Crne Gore NATO-u, bila ciljana optužba. Stvar je išla toliko daleko da su dolazile razne delegacije iz Crne Gore kod mojih poznanika i prijatelja uključujući i sestru Đukanovića koji su se interesovali za moje navodne račune u Rusiji i tražeći neki novi  „inkriminišući”  dokaz protiv mene.

Zašto ste onda priznali da ste formirali kriminalnu grupu i sve što su od vas tražili?

Priznao bih sve, bilo što da su mi ponudili samo da pomognem porodici, svojim prijateljima i onim nepoznatim da se zbog mene ne izlažu krivičnom gonjenju i ne trpe sve mučne radnje proveravanja. Priznao sam i danas se stidim toga. Iako znam da priznanje ne utvrđuje istinu o onome što se desilo nego je sporazum dve strane  o onome što je predmet sporazuma. Priznao sam da budem krivac, ne i da to jesam, iako sam se osećao krivim zbog svega. I senator Džon Makejn je priznao nakon nekoliko godina zatvora u Vijetnamu da je „ratni zločinac” da bi izašao na slobodu. I mnogi drugi. Ipak, ja se stidim  tog potpisa  ali bih to opet uradio da bih svoju porodicu i svoje najbliže lišio svih opasnosti od kojih sam strepeo.

Kako da Vam se sve to dogodilo kada ste decenijama intimni prijatelj Mila Đukanovića za koga se veruje da u Crnoj Gori odlučuje o svim sudbinama države i njenih žitelja?

Bili smo prijatelji. Verovao sam u to. Dok sam bio u pritvoru čitao sam mnogo. Jedna od tih knjiga bila upravo izašla „Istorija prijateljstva”, Barbare Kejn. „Nesreća otkriva one koji nisu pravi prijatelji”, negdje sam to pročitao kod Aristotela. Ali ja nikome ništa ne zameram lično, iako me tuga i bol razjedala. Mi smo počeli kao neki postkomunistički trijumvirat (Momir, Milo i Svetozar) i kao svi trijumvirati u istoriji oni traju dok ne pobedi jedan. Momir je to prvi osetio, valjda je i zato tražio da Milo ode. Ja sam bio za princip  da ne radimo ništa i nikom iza leđa. U politici te uvaže dok možeš biti od pomoći, dok imaš neku moć ili uticaj na dio javnosti, kasnije se sve brzo zaboravi...

Ali ste dan pre hapšenja ispijali kafu sa Đukanovićem.

Da, Milo i ja smo pili kafu u „Daliju” dan pre mog hapšenja. Pričao je da bi se protiv mene mogao pokrenuti neki postupak, ali ako imaju što neka to dokažu javno u ravnopravnom sporu, bez prethodne represije. I kada sam izašao iz pritvora sreli smo se na vili „Gorica”, rekao je da nije sve znao naročito ne oko mog hapšenja i pritvora. Sve sam verovao. Iako je već u avgustu, kada sam došao kod njega u vilu „Topliš” u Miločeru da molim za pomoć u odbrani moje porodice, pokazivao upućenost i informisanost o izjavama jednog od budućih svedoka saradnika. Mojoj se supruzi nije imao ko javiti od mojih prijatelja iz vlasti u vreme moga pritvora. Sve ućuti, svako okrene glavu i svi zaborave. Istina na njene i porodične molbe to je Milo uradio, onako i bez nekog vidljivog rezultata. Nekada sam se do iznemoglosti borio da suprug jedne drage koleginice ne završi u pritvoru. Jer pritvor je više kazna tako da prejudicira i presudu. I nije otišao, hvala Bogu. Sve ja mogu razumeti sve, ali mogli su samo mene – ne porodicu, ne brata, decu, ne strinu, kumove, prijatelje... Dosta sam bio ja.

Sada kada Vam se sve to izdešavalo, kada ste spoznali prijatelje, kada vidite šta se sve događa u Njegoševoj Crnoj Gori, da ste u prilici za koga biste glasali 30. ovog meseca?

Glasao bih za za budućnost Crne Gore koja se miri. Ne za prošlost. Ona nas uči kako smo uz sve uspone delili, svađali, odvajali, mrzeli, sudili i ubijali. Dovoljno je zapamtiti ne ponavljati. Crnoj Gori je potrebno pomirenje za budućnost. Setite se onog Đilasovog  klatna na satu, kada krenete ka jednoj strani srpstva klatno još snažnije ide ka drugom kraju crnogorstva i obrnuto. Napred se ne ide Titovim spomenicima. Niko ne slavi u Evropi stare komunističke vođe. Jedno je antifašizam koji treba slaviti, a drugo komunizam koji je svet civilizacijski porazio.

Da li smena vlasti na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori može da bude pretnja miru?

Važno je da sve prođe mirno. Izbori su praznik demokratije a ne nikakav sukob i rat. Crna Gora treba da izabere budućnost i vlast koja će služiti tome cilju. Mora se ispoštovati slobodna volja svakog građanina i obezbediti da niko ne bude uskraćen u svom pravu izbora, izložen nekim pritiscima mimo demokratskih pravila. O Crnoj Gori i njenoj vlasti treba da odlučuju oni koji žive u njoj. Nije pravedno da oni koji su više od dve godine izvan zemlje i sa drugim prebivališnim statusom odlučuju  kao da su sve vreme u Crnoj Gori. Nije, iako je većina njih iz potrebe i muke otišla. Siguran sam da će svi doprineti da se sve završi mirno i dostojanstveno. Taj strah od okupljanja koji sam prepoznao u nekoj izjavi, strah od okupljanja nakon završetka glasanja je više okrivljujući, kao glas najave neke opasnosti koja bi same izbore mogla kompromitovati. Jer, opozicija može biti opasnost nakon izbora a to bi moglo da znači i za vreme izbora što vrednosno nosi jedan okrivljujuće neafirmativan stav o drugoj strani. A nakon svih izbora uvek se pobednik radovao u miru i sa merom.

Sutra Narod je izašao u litije da odbrani sebe