Rađanje Polisa

Bliže se datumi odavno zakazanih svirki Poslednjeg skretanja u Londonu. Ima mesec dana kako nisam video momke i zaželeo sam ih se, iako u mojim pustolovinama nema mnogo čega što će ih obradovati. U poslednjem trenutku smo ostali bez stana u Sautgejtu. Verujemo da je vlasnik stana prozreo priču o mojem zaposlenju u „Virdžin mjuziku” i da je promenio brave pošto nam je Fredi poslala ključeve. Pošteno smo se navozali do Sautgejta, natovareni svom svojom imovinom i nadama, samo da bismo zatekli zaključana vrata. Naše uzaludno kucanje šuplje je odjekivalo u ispražnjenom stanu. Poniženi smo, poraženi i ljuti, i jedini pozitivan ishod biće to što ću iste večeri napisati pesmu o onome što smo doživeli. Biće oštra i gnevna i zvaće se Landlord (Kućevlasnik), i Stjuart će me očinski pohvaliti kada je čuje.

„Bravo, dečko! Samo tako nastavi.”

Počinjemo da osećamo kako je vreme da prestanemo da zloupotrebljavamo Pipino gostoprimstvo. Neshvatljivo je dobra prema nama, ali ne možemo večno da živimo kod nje. Ja sam na socijalnoj pomoći inisam radio ni jedan jedini dan otkako smo stigli ovamo, ali nastojim da sačuvam veselu fasadu pred momcima pošto smo se konačno okupili, pretvarajući se da sve ide po planu. Sedimo u kolima ispred paba „Crvena krava” u Hamersmitu.

„Kako ide, Sting?”

„O, sjajno!”

„’Si našô stan?”

„Još ga tražim.”

Roni i Teri krišom razmenjuju pogled koji nema svrhu da me povredi, ali svejedno boli.

Geri izlazi iz paba, sa cigaretom u ruci, i izrazom lica koji bi ukiselio mleko. „Otkazali nam jebenu svirku.”

Sledeće večeri, u Bristolu, posle četiri sata vožnje otkrivamo da neko već ima zakazanu svirku. Ovo ne valja. Kako da privučem društvo da pređu ovamo kad stvari idu sa zla na gore? Veče posle toga, međutim, u „Nešvil rumsu” u Zapadnom Kensingtonu, postižemo ogroman uspeh, potpuno zasenjujemo glavne zvezde i vaspostavljamo poljuljano samopouzdanje. Dokazali smo da smo kvalitetan sastav, i iako nam prilazi nekoliko tipova iz muzičkih kuća, sve što nam nude jeste pokroviteljsko tapšanje po leđima.

Momci se vraćaju kombijem na sever, i ja ponovo ostajem sam, s bebom u naručju. Mislim da počinju da me žale, da veruju da sam prolupao. Mašem im što veselije umem, ali se samo Geri osvrće da to vidi.

Ispostavlja se da je Stjuartova otmena gajba, koja me je toliko zadivila, bespravno zaposednuta. On, Ijan i Sonja su tek nekoliko meseci u stanu. Pravi vlasnik je dama iz Amerike po imenu Marša Makdonald, izdavač Muhameda Alija. Pozajmila je stan prijateljici, a ova posle nije htela da izađe. Bila je to Džordž, krupna dama koja me je gotovo oborila niz stepenice kada sam prvi put bio tamo. Po savetu Majlsa Koplanda Starijeg, Stjuartovog i Ijanovog oca i prijatelja vlasnika, dva brata Stjuart ubacila su se kao podstanari ne bi li Džordž (koja više voli da je zovu Džordžina) što više zagorčali život i omogućili Marši da ponovo zaposedne svoje vlasništvo. Ako ovo zvuči kao apsurdno zamršena igra iz kuhinje CIA, to je verovatno zato što je Majls Kopland Stariji, poglavar klana, bio jedan od osnivača te sveprisutne organizacije.

Te prve večeri gledao sam kako mlađi Koplandi nastavljaju porodični posao, sprovodeći dugoročnu kampanju psihološkog ratovanja i ispada kao što su divlje pijanke do zore i nimalo milozvučne svirke. Džordžina će ubrzo napustiti stan, što znači da je u njihovoj prividnoj mahnitosti ipak bilo metodičnosti, ali će Koplandi morati da se suoče sa činjenicom da su usput i sebe uspešno lišili savršenog mesta za stanovanje, i da su njihovi dani u luksuznom stanu praktično odbrojani.

Jednog od tih poslednjih jutara, Stjuart me je pozvao da me obavesti kako je pronašao gitaristu i da pita mogu li da dođem i čujem kako svira. Odgovorio sam mu da moram da ponesem i bebu, jer je Frensis otišla na audiciju. Tako sam popodne odvukao Džoovu nosiljku na četvrti sprat i uneo je u sobu za svirke. Stjuart sedi za bubnjevima, ima naočare za sunce i kožnu jaknu. S obzirom na to da soba nije na sunčanoj strani i da ima dobro grejanje, nije mi baš najjasnije zašto se ovako opremio, a onda u drugom uglu vidim još jednog čoveka, s futurističkim, neprozirnim naočarima za sunce, u crnoj majici bez rukava i kožnim pantalonama išaranim sprejom, koji sedi ispred komode zastrte belim čaršavom. Obojica su namestili, koliko mogu da vidim ispod naočara, smrtonosno ozbiljne face, kakve zamišljam da bi imali teroristi dok poziraju pred kamerom pošto su smislili najnovije nedelo. Ovo mora da je naš novi imidž, jer u sobi vlada opipljiva atmosfera stava, tako da moja pojava, u platnenim pantalonama i s bebom u nosiljci, poprilično odudara od ovog terorističkog šika među čaršavima.

„Ovo je Anri”, kaže Stjuart, ne menjajući mrko držanje pretpostavljam – s velikom mukom, s obzirom na njegovu prirodnu veselost.

„Zdravo, Anri.”

„Anri je sa Korzike. Slabo govori engleski.”

Lako mi je da zamislim opuštenijeg i prirodnijeg Anrija, u živopisnoj nošnji iz devetnaestog veka, s pripasanom sabljom i kuburama, kako leži u zasedi u brdima iznad Bastilje, nameran da zaskoči i opljačka nesrećne putnike.

Anri Padovani je naš novi gitarista, i čim smo zasvirali, postaje jasno da nije angažovan zbog sviračkog umeća. Zna samo nekoliko akorda, ali zato strava izgleda u kožnim lonama. Stjuart ga je naučio da svira dve pesme koje je napisao – Nothing Achieving i Fall Out – za ploču koju namerava sam da producira Anri ih sasvim solidno izvodi, ali se prilikom vežbanja oseća da je pomalo nemaštovit. Pošto su moje početne sumnje u njega razvejane, pokazuje se da je Anri sjajan momak, učtiv, srdačan i iskreno željan da uči, a najbolje od svega je njegovo pećinsko poznavanje engleskog„Moliš mi daš kanap?”

„Kanap? Šta će ti, bre, kanap?”

„Oui, C’est ça, kanap.” Uzima rezervni kabl s moje kutije za gitaru i pokazuje da je to kanap koji mu treba, i ubuduće ćemo gitarske kablove svi zvati „kanapima”.

Džo, koji je spokojno prespavao naše prangijanje, sada se probudio, ogladneo. Anri se ljubazno nudi da mi pomogne tako što će zagrejati mleko, i imamo pauzu posvećenu bebi dok bočica ne bude ispražnjena. Vraćam sinčića u nosiljku, i dok mi ponovo započinjemo svoju bezbožnu buku, on već ponovo pada u san. Ne bi izgledao spokojnije ni kada bismo svirali Bramsovu Uspavanku umesto ovog brzometnog praštanja.

Naš novi gitarista sve se bolje uklapa, i pošto smo se zaustavili posle jedne od uspešnijih „vožnji”, zadovoljno primećuje: „E, ovo su bilo mnogo stvarno dobro trenuci, da?”

Mudro mu povlađujemo: „Jeste, bilo su mnogo stvarno dobro trenuci.” Nadalje će svi naši nadahnuti muzički trenuci biti „mnogo stvarno dobro trenuci”.

Tako se rodio i Polis, za šta je bilo dovoljno nekoliko spontanih „mnogo stvarno dobro” trenutaka, bočica s mlekom, nekoliko kablova za napajanje, i par kožnih pantalona.